Pišu i slikaju
Neša i Neli
Krstarenje (cruising) je po definiciji, a i po mišljenju “suvozemaca”, nešto lepo i lagodno. Svi zamišljaju sunčane plaže sa palmama, rum koktele u predvečerje, kalipso muziku, egzotične pejzaže, prelepe zalaske sunca na okeanu pod belim jedrima... Međutim krstarenje ima i svoju drugu, mnogo prizemniju stranu. Da bi se moglo zaista uživati u gore navedenom, biti siguran u brod i njegove sisteme, treba mnogo vremena provesti u “paženju i maženju” dotičnog. Postoji stara izreka da vas brod čuva isto toliko koliko i vi njega.
Evo samo malog dela našeg “uživanja”.
Jedna od posledica kišne sezone u Panami je curenje broda. Curi i kaplje u kupatilu pored jarbola. Skinuli smo plafone i krenuli u istragu. Odmah smo videli da voda izlazi iz rupa za kablove koji kroz palubu dolaze sa jarbola (svetla, radio stanica). Izvukli smo kablove i zalepili “X” traku preko rupa dok sačekamo da se rupe osuše, kako bi bili sigurni da će sveži silikon da se dobro zalepi kad budemo vraćali kablove kroz palubu.
(“X tape” je vrsta lepljive trake sa armaturom i jedriličari je koriste za sve i svašta i prosto ne mogu bez nje).
Jedna tako jednostavna radnja se pretvara u avanturu i gatanje. Taman kad pomislite da se sve osušilo i izvadite alat, kiša opet sve zalije.
Pravimo i drugi red zaštite od kiše. I dalje curi.
Znači konstatovali smo gde voda izlazi, ali gde ulazi je za nas ostala neotkrivena zagonetka.
A curi jako čudno. Kad pada kiša - suvo. Počinje da kaplje tek posle nekoliko sati (kad je kiša davno prestala) – ENIGMA.
To što kaplje nije neki problem, ali kad kaplje sigurno ulazi u sendvič između dva sloja plastike i postoji velika opasnost da će balza sendvič da istruli (popravka trulog sendviča, zahteva puno vremena, para, rada i podrazumeva suvu klimu bez kiše – u Panami nemoguća misija).
Zamenili smo silikon na šrafovima na peti (bazi) jarbola, pregledali druge verovatne i neverovatne mogućnosti, ali izvor curenja još nismo pronašli. Ako curi negde dalje, onda voda prkosi svim zakonima fizike i ide uzbrdo.
Očajni i frustrirani, krenuli smo u razgovore sa drugim jedriličarima. Možda je neko imao slično iskustvo koje će nam pomoći da odgonetnemo misteriju.
Umesto rešenja dobili smo malu utehu. Svi do jednog su odgovorili: “pa nama curi brod tu i tu, ali smo odlučili da se prilagodimo pošto nismo mogli da pronađemo gde ulazi voda. Sad stavljamo peškire /šerpe/ kofe, kad kiša pada sa leve (desne) strane...”
Kišna sezona u Panami će zasigurno pokazati sve pukotine u koje ste sumljali, ali i one o kojima niste ni sanjali.
Setismo se uzrečice mog učitelja jedrenja, koji je suočen sa sličnom situacijom komentarisao “j..eš brod koji nigde ne curi i koji ima suvu kaljužu”.
Mi smo bili ponosni na naš brod, jer nakon inicijalnih popravki, od Bara do Paname nigde nije puštao.
Sad se pridružujemo velikoj većini jedriličara koji prihvataju curenje kao neizbežan deo jedriličarskog života.
Srećom, kišna sezona uskoro prolazi. Još samo jedan ali mnogo težak mesec.
Posle skoro dve nedelje čeprkanja, silikonisanja svega u široj okolini, pokrivanja, otkrivanja, čekanja da se osuši, pa čekanja da padne kiša da proverimo da li još curi (za to vreme u brodu haos, na sve strane alat, delovi, skinuti plafon...) rešenje problema se pokazalo. Trožilni kabl koji ide kroz jarbol do svetala ima falinku. Odvojila se spoljna izolacija od unutrašnje i kroz njega kao kroz malu cevčicu voda polako silazi (to sam otkrio slučajno kad sam dotični kabl probušio, a ono krenulo da curi iz njega u malom mlazu). Džaba smo dihtovali sve oko njega kad curi kroz njega. Tako nešto do sada nismo videli, očigledno je ugrađeni kabl bio neodgovarajućeg kvaliteta.
U Kurakau smo kupili dva mala solarna panela. To je nešto što nam je bilo preko potrebno za San Blas ostrva kao i za Pacifik gde je teško pronaći naftu, nema marina ni obalnih priključaka na struju (shore power) i vreme se uglavnom provodi na sidru. Do sada ih nismo mogli priuštiti. Na Kurakau smo pronašli izvor gde su bili toliko povoljni da jednostavno nismo smeli da propustimo takvu priliku.
Montirali smo ih sa obe strane na ogradi kod kokpita. Kad nam trebaju podignemo ih u horizontalni položaj, fiksiramo i eto konačno “džaba” struje. Oba panela daju po jakom suncu oko 6A na sat. Pošto ovde puna osunčanost traje od 6 do 8 sati dnevno, proizvode do 50A na dan. Sa obzirom na našu prosečnu dnevnu potrošnju (od 70Ah - na sidru do 100Ah u plovidbi) omogućavaju nam da palimo motor mnogo ređe, tj, svakih par dana na po 1 sat, a ne kao do sada, bar 2 puta za 24 sata. Ušteda u gorivu i amortizaciji motora je velika, a i autonomija nam se povećala.
Od drugih radova treba napomenuti da nam je DEKA zamenila sve baterije. Baterije smo kupili na Grenadi, ali čim smo stigli na sidro konstatovali smo da nešto nije u redu. Ne pune se do kraja i ne drže struju. Prodavac - Island Waterworld nas je jedno vreme odlagao jer na holandskim Antilima nema predstavnika za Deku. Tražio je sve i svašta. Prepiska je trajala više od mesec dana. Na telefon se nisu javljali.
U Panami smo uspeli da pronađemo predstavnika, a oni su u direktnom kontaktu sa centralom u Americi, relativno brzo dobili odobrenje da nam zamene sve baterije. Činjenica je da je samo jedna baterija bila falična u startu, ali je ona oštetila i ostale baterije.
Instalirali smo i “Battery monitor” (supervizor baterija). Nebi smo voleli da nam se ponovi ista stvar sa baterijama.
Batery monitor je jedna naprava koja meri svu dolazeću i odlazeću struju, tako da u svakom trenutku može da se vidi koliko su baterije pune (u voltima i procentualno), koliko Ampera daje alternator, solari ili shore power i stalno prati koliko struje trošimo u (Ah) Amper satima.
Da bi battery monitor funkcionisao, trebalo je sve žice prevezati preko te male naprave što je bio posao ipo. Pozitivna strane je što vas natera i da pregledate sve žice i sve kontakte što je svakako korisna rabota.
Više se nećemo raspravljati oko toga da li trošimo previše struje, i da li imamo dovoljno struje za neki poduhvat.
Sve lepo piše.
Mi na našem brodu imamo 300 l vode. Kada smo na sidru ili u plovidbi uz maksimalnu / brutalnu štednju (pranje sudova morskom vodom, kupanje iskljućivo u moru i bez tuširanja, brod se čisti higijenskim maramicama) možemo da izdržimo do 30 dana bez dopune. Posle kupujemo vodu koju dovlaćimo u kanistrima ili idemo u marinu na par dana da brod lepo operemo i dopunimo tankove.
Za dugačke pasaže i duži boravak na sidru (bez mogućnosti dopune) moramo da nosimo i dodatne količine u kanisterima, bidonima, flašama... To sve otvara još jedan problem smeštaja, šta sa praznom ambalažom itd.
Kako radi Water maker i šta je to Reverzibilna osmoza (RO) RO radi tako da uzima morsku vodu, predfiltrira je do 50 mikrona sa predfilterom, pa kroz 5 mikrona filter, zatim pumpa pod visokim pritiskom kroz ultra-finu RO membranu kroz koju mogu da prođu samo molekuli vode, dok se sve nečistoće čiji su molekuli veći (samim tim i molekuli soli,bakterije i sl.) i ne mogu da prođu kroz RO membranu izbacuju napolje. Kao finalni proizvod je čista pitka voda. Proces je mnogo jeftiniji (energetski manje zahtevan) od klasične desalinizacije gde se isparavanjem (destilacijom) dobija pijaća voda.
|
||
|
1. - Ulaz morske vode A - pumpa visokog pritiska |
|
Sa zavišću smo gledali brodove koji imaju Water makere (naprave koje reverzibilnom osmozom “RO” – desalinizacijom prave slatku vodu od morske).
Pre puta smo se raspitivali o cenama Water makera i shvatili da nam je to apsolutno van domašaja. Najeftiniji je bio preko 5.000 Eura, dok ručni watermaker može da se nabavi za $1500.
Ručnim water makerom pumpanjem možete da napravite 1,5 lit vode za sat vremena teškog rada, a verovatno isto toliko znoja izbacite.
Međutim izgleda da se čuda događaju i u stvarnosti.
Na jednom od jedriličarskih skupova u Spaniš votersu u Kurakau smo upoznali holandski bračni par Ton i Toni. Oni su nam rekli da prodaju mali water maker koji ne zadovoljava njihovu “ogromnu” potrebu za slatkom vodom jer su kupili znatno veći. Ljudi troše po stotinak litara dnevno, kako i za šta nemam pojma. U šali pitam “a pošto?”. – “Pa ne dam ga ispod 1.000 $”. Umalo nisam pao sa stolice.
Prodaju uređaj koji su kupili pre 2 godine za 6.500 € za samo hiljadarku i to dolara. Pri tom je uređaj u odličnom stanju i radi!!!
Neli i ja se konsultujemo. Naš budžet je jako limitiran, a sa druge strane: Cena fantastična, prilika prava... Uštedećemo mi to za mesec ipo dana jer postajemo nezavisni od marina.
Ton se još nudi da pomogne kod ugradnje i puštanja u rad. Sem toga kaže, ako ne budemo zadovoljni možemo da ga vratimo. Šta je tu je, na prečac rešavamo da “obogatimo” naš Bašjako sa water makerom.
Demontirali smo uređaj sa njihovog broda, preneli ga na Bašjako. Uzimam mere, gledam gde da ga smestim, kako da ga povežem, gde i šta od kablova i creva da provučem.
Jedino rešenje je da ga montiram iznad skiperskog ležaja. To je mesto gde smo do sada držali rezervna jedra, alat i još svašta. Pada rearanžiranje. Jedra i alat idu u krmenu kabinu koja se pretvara u špajz – garažu.
Kupujem šperku, pravim policu, razvlačim žice i creva i polako sve dolazi na svoje mesto. Water maker je ugrađen. Ton dolazi da pomogne da ga pustimo u pogon, ispuštamo vazduh iz sistema, stiskamo Start i ... RADIIII.
“Naš” water maker pravi oko 30 litara sveže, pijaće vode na sat. Uređaj je italijanski, firme Shenker, modularnog tipa, vrlo kompaktan i troši frapantno malo struje zahvaljujući njihovom novom (energy recovery sistemu). Naš troši samo 8 A/h.
Uređaji drugih proizviđača za istu količinu proizvedene vode troše preko 20Ah.
Naš Bašjako se po opremi polako premešta u kategoriju dobro opremljenih kruzera.
Neli i Neša
SY BAŠJAKO
Objavljeno: 01/12/09
