Pišu i slikaju
Neša i Neli
Pogled na stari grad Kartagene
Pažljivo smo birali vremenski prozor za pasaž od Paname do Kartagene, Kolombija. Potsećamo da je ovaj južni deo karipskog mora najteži deo naše rute. Svi talasi i vetrovi sa Atlantika i Kariba zakovrnu iza rta Kolumbije, gde se nalazi stalno polje niskog pritiska i dobiju ubrzanje. Kad u ostatku karipskog mora duva 20-25 čvorova vetra, oko rta duva 30- 40 čvorova a talasi mogu da dostignu čak 5-7 metara.
Pošto na ovoj ruti jedrimo u vetar i u talase, bilo je još važnije da dobro odaberemo polazak.
Naizgled je trebalo da bude sasvim mirno naredna 3 dana sa talasima do 1.5 metar i vetrom 10-15 čvorova. Razdaljina cca. 300 NM. Sasvim dovoljno da bezbedno stignemo u Kartagenu. Nećemo skoro imati tako povoljnu prognozu.
Krenuli smo u 14:00 planirajući da ako prelazimo 5-6 NM na sat, treba da stignemo rano ujutro, a ako idemo sporije 3-4 NM, stićićemo pre mraka trećeg dana.
Tako je i bilo prva dva dana. Tako mirno da smo pomislili kako ćemo u izveštaju napisati: monotoni pasaž bez događaja. Išli smo malo na jedra, malo na jedra i motor.
Jedino nas je brinulo da li ćemo prerano da stignemo u Kartagenu, tj. pre zore. Mi nikad ne ulazimo u nepoznatu luku po mraku. U tom slučaju bi morali da sačekamo zoru ispred luke.
Kao da me je neko čuo.
Sve je krenulo kad je motor počeo da zavija, diže, pa spušta obrtaje i gasi se. Ima vazduha u sistemu. Izgleda da smo negde nabavili prljavu naftu. Ništa strašno. Mi smo jedriličari. Motor je samo pomoćno sredstvo.
Treba izbaciti vazduh iz sistema. To umemo. Treba samo sačekati da se ohladi motor. Samo 4-5 sati.
Obavljeno. Testiramo. Radi.
Jedrimo u vetar. Brzina nam opada sa 6-7 čvorova na 4-5 pa na 2-3. Upali smo u kontra struju. Više nije pitanje da li ćemo stići prerano, već da li ćemo uopšte stići pre mraka.
Moramo da se pomažemo motorom. Sa motorom uspevamo da održimo brzinu iznad 3 čvora. Nakon nekoliko sati motor opet počinje da zavija i umire.
To nas već brine.
Motor nam treba za ulazak u luku i za sidrenje. Ako ne uhvati sidro, ili ako se otkači usred noći treba odmah odreagovati,a to možemo samo sa motorom.
Čekamo da se motor ohladi da opet izduvamo vazduh. Vetar šara, brzina nam opada, pa raste. U 03:00 motor je izduvan. Radi. Nalazimo se na svega 39 NM od ulaska u Zaliv Kartagene. Još uvek lako stižemo do večeri. Pa peške bi stigli.
Nije prošlo ni sat vremena opet se ugušio motor. Opet čekamo da se motor ohladi. Vetar raste na 20 čvorova, menja pravac i gura nas od cilja. Talasi rastu na preko 2 metra. Brzina nam opada na 1-3 NM. Ovim tempom nećemo nikada stići. Moraćemo da bordižamo (prelećemo) do cilja.
U 07:00 trećeg dana menjamo predfilter i opet odzračujemo motor. Radi, ali neznamo dokle. Pravimo plan novih ruta da bi stigli do cilja (problem je što kad jedrimo na jednim uzdama idemo OK, a kad preletimo, struja nas vraća u nazad. Jedrimo a ništa ne dobijamo).
Crtamo potencijalni plan preleta i kurseve. Kako god okrenemo moraćemo da se jako odmaknemo od obale da bi dobili bolji ugao.
Oko 13:00 stižemo na 20 NM od cilja, ali nisko u odnosu na vetar. Tih 20 NM su za nas nedostišni iz ove pozicije jer jedrilica ne može da jedri pravo u vetar. Prelećemo i krećemo da se udaljavamo od ulaska u zaliv. Cilj nam je da nakon par sati dostignemo poziciju u odnos na vetar iz koje ćemo moći da dojedrimo u zaliv.
Sad nam struja ide u prilog. Ali motor se opet guši. Ovaj put ne čekamo da se ohladi. Razvijamo sistem za odzračivanje vrelog motora uz samo male opekotine. Brzina nam raste i nakon tri sata nalazimo se celih 37 NM od zaliva. Na istoj udaljenosti na kojoj smo bili 12 sati ranije, doduše na znatno boljoj poziciji u odnosu na vetar. Sad je već sasvim jasno da nećemo stići pre mraka.
Prelećemo i usmeravamo jedrilicu pravo prema ulasku u zaliv. Jedrimo bez motora. Motor će nam tebati za ulazak u luku. Brzina 2-3 čvora.
Vetar raste do 24-25 čvorova, talasi dostižu preko tri metara. Kratki su i neprijatni. Ljulja i lupa. Brod se popne na talas, zatim sjuri niz njega, na dnu talasa Genova se izduva i počne da lupa. Skidamo genovu. Brzina nam opada na 1-2 čvora. Opet opadamo od cilja. Autopilot ne može da parira vetru i talasima. Svako malo okrene kormilo do kraja i upali alarm da ne može dalje. Tada uskačemo da razmotamo kormilo i vratimo brod na kurs. Isprobavamo razne varijante sa genovom, otvaramo je 30%, 40%, 50%. Kako god okrenemo lupa. Bez nje smo užasno spori. Počinjemo da sumnjamo u ispravnost kormila, u jedra, u autopilota.
12 sati plovidbe nakon prvog preleta, nalazimo se na 17 NM od zaliva na nešto boljoj poziciji ali i dalje prenisko u odnosu na vetar. Prelećemo opet, kurs 333°. Otvaramo genovu svega 50%. Dobijamo na brzini 4-5NM. Vetar NE 25-28, udari vetra idu čak do 44 čvorova. Odlučujemo da skratimo smene za spavanje na 3 sata i da pravimo prelete kod smena.
Noć 04:00, vidimo da se Genova pocepala. Posle ovog silnog lupetanja plava ivica za zaštitu od sunca počinje da se para. Mrak je pa ne vidimo kolika je šteta. Zatvaramo genovu. Prelećemo, pravac Kartagena. Brzina pada na 0.8 čvorova pa i na 0.6, pa poratse na 1.2. Vetar nas opet nosi od cilja. Nije nam jasno zašto smo toliko spori. Sa glavnim jedrom bi trebali lepo da jedrimo u vetar.
U 07:00 četvrtog dana nalazimo se na 22 NM od Kartagene, vetar ne popušta i opet opadamo. Pri ovoj brzini će nam trebati još 22 sata da signemo ako nas opet ne odgura vetar. Nije valjda da nećemo stići ni četvrtog dana. Vidimo obalu ali nikako da dojedrimo do nje.
Još jedan prelet i odlučujemo se da prvi put dignemo naš olujni flok. Naš olujni flok se diže na unutrašnjem (malom letu, takozvanom baby stay, koje montiramo po potrebi). Olujni flok prihvata, dobijamo na brzini. Prelećemo prema Kartageni kurs 113° i konačno idemo u pravom kursu.
Brzina raste na 2 do 3 čvora.
Oko podne opada vetar i otvaramo malo i genovu. Moramo nešto da preduzmemo inače nećemo stići ni danas. Konstatovali smo da genova nije pocepana već se samo rašila po šavovima pri sredini pa se nadamo da možemo da je otvorimo 30% bez opasnosti da se dalje cepa. Sa dva prednja jedra brzina nam raste do 4-5 čvorova (to je tzv. efekat venturijeve tube) ali dan već polako prolazi, već je popodne. Oduševljeni smo kako brod lepo plovi u vetar sa ovom konfiguracijom jedara. Prosto leti. Uživali bi da nismo već umorni i pod pritiskom da stignemo pre mraka. Ne ostaje nam se još jedna noć na otvorenom.
Da skratimo priču pred ulaz u Kartagenu (Boca Chicka) stižemo tek oko 17:00 uveče. U zavetrini obale Kolumbije talasi se smiruju i vetar opada na 15-tak čvorova.
Kartagena je jako velika luka, ulazi se kroz kanal obeležen plutačama. Jedan veliki brod izlazi, druga dva čekaju na ulazu na pilota i remorkere. Moramo da sačekamo da prođu. Mrak polako pada.
Do sidrišta gde smo namerili ima oko 10 milja kroz kanal. Ne znamo šta da radimo. Ne poznajemo mesto, pada mrak, motor samo što ne umre opet.
Da li da reskiramo i udjemo, ili da sačekamo jutro. Ako budemo čekali jutro treba da kružimo bez motora i ko zna gde će struja i vetar ponovo da nas odguraju i koliko će nam ponovo trebati da se vratimo na ulaz.
Skidamo jedra da smislimo šta ćemo. Plutamo. Na momente nas vetar i struja, bez jedara i motora, guraju do 3.4 čvora. Sad nam je jasno zasto je brod išao toliko sporo; protiv struje od 3.4 čvora i pri brzini broda od 4.5 čvorova (sasvim solidna brzina za jedrenje u vetar) mi bi smo se primicali cilju svega 1.1 čvora. Utehu nam pruža činjenica da je brod ipak dobar, ali ko je mogao računati na tako jake struje. Ni u jednom peljeru nisu spominjali tako nešto.
Buljimo u kartu i razmišljamo.
Ne znamo da li možemo negde privremeno da se usidrimo ako nam zakaže motor. U kanalu se ne jedri, suviše je uzan a okolo su plićine. Kad bi samo imali nekog lokalca da pitamo.
EUREKA, pa možda i imamo.
Mi smo članovi „Seven seas“ asosijacije, a oni imaju jednog svog člana u Kartageni kao Komodora za Kolumbiju.
Dok ja polako kružim na ulazu u kanal, Neli pali kompjuter i traži podatke.
Palimo satelitski telefon i zovemo čoveka. Javlja se, želi nam dobrodošlicu i pita šta nam treba. Objašnjavamo celu situaciju.
Najbolje bi bilo da vas neko odšlepa do sidrišta. Kaže da sačekamo malo, dok on proveri. Posle par minuta se javlja sa lepim vestima. Ima ko da nas otšlepa, a cena samo 150 dolara. To je cena koju smo spremni da platimo za mirnu noć nakon teškog jedrenja.
Plutajući ispred ulaza čekamo da dodju po nas.
Već je potpuni mrak. Konačno se pojavljuje čamac od nekih 7-8 metara sa ogromnom pentom od nekih stotinak konja. Na njemu dva tipa. Neznaju engleski. Mi zovemo „Komodora“ Lija stanicom, kažemo mu šta hoćemo, a on opet stanicom javlja momcima. Komično, ali komunikacija radi.
Ovuda su nas šlepovali
Bacamo im kanap, vezuju ga i počinje tegljenje. Kroz kanal momci voze slalom, seku krivine, obilaze plutače sa pogrešne strane i to sve brzinom većom od 5 čvorova. Naš motor je opet mrtav. Molim boga da znaju šta rade. Do sidrišta ima desetak milja kroz kanal. Mimoilazimo se sa velikim teretnim brodovima koji izlaze.
Posle sat vremena nailazimo na grad. Nismo ovo očekivali. Okolo, sa obe strane kanala soliteri, kao da se vozite čamcem kroz ulice na Novom Beogradu.
Do sidrišta ispred Club Nautico stižemo oko ponoći. Oko nas stotinak jedrilica na sidrima.
Momci usporavaju, bacamo sidro,... ne drži. Momci ipak znaju šta rade. Uzimaju nas ponovo u tegaj i premeštamo se na drugo mesto. Ponovo spuštamo sidro, čamac nas vuče po krmi da se sidro zakopa i konačno stajemo.
Plaćamo ljudima, častimo ih pivom i odlaze.
Ostajemo sami. Molimo boga da sidro drži do jutra jer bez motora smo bespomoćni.
Dobrodošli u Kartagenu.
Na sidrištu - Kartagena
Neli i Neša
SY BAŠJAKO
Objavljeno: 29/12/09