Pišu i slikaju
Neša i Neli
U Spanish Watersu je, što se nas kruzera tiče, sve dosta dobro organizovano. Svakog dana u 10h ispred ribarske luke kreće mali bus ka velikoj samoposluzi. Prevoz je besplatan i podrazumeva i povratak posle jednočasovne kupovine. Dobro je to što uz put staje i kod perionice veša (laundry) gde možete ostaviti veš na pranje i podići ga sutradan. Preko puta perionice je i chandlery (radnja sa delovima i opremom za brodove).
Jutarnji obilazak ostrva
Svakog jutra u 7 i 45 počinje i „kruzers net“ na 72-gom kanalu VHF-a. Traje oko pola sata i obiluje raznim informacijama: od meteo prognoze, potražnjom za delovima, razmenom ili prodajom polovne opreme, socijalnim događanjima i još svim i svačim što može da bude korisno za kruzere.
Brod vezan za kuću ili kuća za brod i 30 sidara
Nedeljom nas naše komšije Timo i Anamika sa broda/plutajuće kuće vode u šetnju (imaju kola) i pokazuju staze i bogaze koje kao turisti nikada ne bi smo pronašli. Padale su kiše i ostrvo je ozelenelo neverovatnom brzinom. Skoro da si mogao da vidiš kako zeleni. Sad je sve mnogo lepše.
Svakog utorka i četvrtka se u lokalnom jedriličarskom klubu (Assiento) organizuje druženeje, takozvani “Happy hour“, kada je sve jeftinije. Hrana je odlična, a ni piće nije loše. Skupi nas se često preko 50 jedriličara. Svi se sjajno zabavljaju, razmenjuju priče i iskustva i zaista može svašta da se nauči.
Čemu li ovo služi
Spanish Waters, veliko sidrište, puno raznolikih brodova, isto toliko priča. Ovde utočište od uragana nalaze oni koji ne žele dalje od karipskog mora, oni koji su zakasnili za Pacifik i oni koji su odustali od Pacifika.
Upoznajemo Isas-a. Došao je na Curacao sa svojom ženom pre deset godina i ostao. Prvo zbog zdravstvenih problema, a potom iz mnogih raznoraznih razloga. Kaže „Nije lako otići iz Curacao. Ovde se stalno nešto dešava, od povoljnih kupovina, popravki do druženja. Ostaćete i vi, videćete“. Oni žive na svom katamaranu odakle prodaje WIFI internet vezu ostalim jedriličarima na sidru. Žena se povremeno vraća za Holandiju. Po njihovom zakonu ako odradi dva meseca godišnje, održava pravo na punu penziju.
Flamingosi krenuli u posetu
Upoznajemo Patriciju koja je sa mužem i sad sedmogodišnjim sinom krenula su na put sa dovoljno para za dve godine puta. Kad su pare počele da se tope zaključili su da ne žele još da se vrate u civilizaciju jer im se mnogo sviđa ovaj način života. Počeli su da nude usluge – on je u početku radio sitne popravke na brodovima, pa sve kompleksnije, ona nudi ćišćenje elise, ćišćenje dna broda, šije. Kažu da žive skromno, ali su još tu. Već sedam godina! Plove karipskim morem, ali uragansku sezonu provode u Curacau i Kolumbiji.
Posada jedrilice „Seafari“, oboje inžinjeri, povremeno prihvataju poslove širom sveta kako bi dopunili budžet i sebi omogućili da žive na brodu. Žena se upravo vratila iz Katar-a, gde je radila 8 meseci u tehničkoj službi naftne kompanije. Muž je otputovao par dana kasnije na tri meseca. Računaju da će moći da plove kad se on vrati jer se tad završava uraganska sezona.
Lokalci pokazuju gde su upecali ribu
Ponovo srećemo Judy sa jedrilice Quest. Nju smo upoznali još na Trinidadu, ali tada nismo znali da je ona solo posada. Judy kaže da joj nije bila namera da plovi sama kad je krenula na put, ali još nije srela nikoga s kim bi volela da plovi. Krenula je na put sa partnerom, ali se ubrzo pokazalo da im želje nisu usaglašene: Kad je vetar opao on je želeo da upale motor i stignu po planu, a ona je htela da sačeka vetar jer veruje da je smisao jedrenja da plovi sa vetrom pa kad stigne, stigne. „Ma mogu ja ovo i sama“ pomislila je i poslala partnera kući avionom. Pošto je tim putem je već ranije plovila, poznavala je uvale i moguće opasnosti što joj je dalo sigurnost da pokuša po prvi put da zaplovi sasvim sama. Stigla je nekoliko dana kasnije bezbedno u luku.
Ipak, da bi smela da se uputi sama na daleki put, završila je mnoge kurseve, uključujući i mehaničarski, savladala elektroniku i polagala je za offshore kapetana. Judy već 4 godine polako plovi karipskim morem od uvale do uvale, od ostva do ostrva, sa namerom da jednog dana stigne do Nikaragve gde namerava da se nastani. Društvo joj prave pas i ogromni mačak.
Ostaci predaka - čamac od jednog stabla
Judy je takođe i osnivač udruženja žena solo kruzera. Udruženje za sada ima 19 članica.
Poručuje ženama: „Ne odustajte od svojih snova! Šta god bili vaši snovi, ne odustajte.“
Sa jedrilice „Witchcraft“, Barry prodaje watermaker-e (uređaj koji reverzibilnom osmozom od morske vode pravi slatku vodu). Barry je sa svojom ženom doplovio pre 20 godina i od tada živi na jedrilici na sidru u Spanish Watersu (on zasigurno nema problema sa vodom).
Neli na izvoru vode
Upoznali smo mnogo jedriličara koji su prodali kuću ili stan, da bi finansirali jedrilicu i/ili put. Nama to zvuči zastrašujuće. To često nisu mladi ljudi koji računaju da će uvek moći da se zaposle ako im dosadi jedrenje. Teško je shvatiti da bi neko prodao sve što ima, potrošio sve što ima…. Šta posle? Šta kad ostare i ne mogu više da plove?
Počeli smo da istražujemo. Tu su uglavnom dve grupe kruzera.
Grupa iz razvijenijih zemalja koji računaju na solidnu penziju koja im sleduje nakon što napune 65 godina. Možda neće biti puna penzija, ali i 60% penzije bi trebalo da bude dovoljno za iznajmljivanje malog apartmana i za hranu. Svi znaju da su u starosti mali phohtevi. Tu im je situacija znatno lakša nego nama.
Ovi sigurno nisu davno čistili oluke
U drugu grupu spadaju ljudi koji su posedovali kuće za koje su još otplaćivali kredit. Da su krenuli na put kao kućevlasnici ostao bi im veliki troškak za otplatu kredita, a i za održavanje kuće. Zato su morali da prodaju kuću.
I jedni i drugi računaju da, kada prestanu da plove (bez obzira na razlog-starost ili zasićenje) mogu da prodaju jedrilicu i kupe neki malecki stančić. U tom malom stančiću će svakako imati više prostora nego na jedrilici.
I jedni i drugi računaju da ostanu na vodi dokle god mogu.
Pogled sa broda
Uglavnom ovi kruzeri nisu ljudi kojima su pare pale sa neba, nisu to ni ljudi koji su stekli nekakvo posebno bogatstvo. To su obični ljudi koji su žrtvovali sve što imaju da bi sebi omogućili drugačiji život. Što kaže naša drugarica Melani, svi nas zavidno gledaju dok plovimo, ali nam niko nije zavideo kad smo se odricali novih cipela ili skupih izlaska da bi sebi omogućili ovaj put.
Ipak, nemoguće je ne zapitati se koliko bi nama bilo lakše da smo iz neke zemlje gde bi bili sigurni da nam po povratku sleduje pristojna penzija. Ovako snalazimo se kako znamo i umemo.
Pozdravi sa Curacaoa
Neli & Neša
SY BAŠJAKO
Objavljeno: 28/08/09