Ako neko od Vas misli da se naše putešestvije sastoji od plovljenja i uživanja, moramo da Vas razuverimo.
Bašjako nas je dočekao naizgled neoštećen od 9 meseci provedenih u tropskom predelu ali prekriven buđi i rđom. Sve kontakte je trebalo očistiti, svu drvenariju oprati i osvežiti, sve stvari iz ormana i sve kanape povaditi i oprati, sve sisteme proveriti. Znoj teče kao iz slavine, ali posao mora da se odradi. Već prvog dana smo shvatili da ako ikada mislimo da završimo posao, ne treba da se prilagođavamao vremenskoj razlici. Najbolje je da se budimo u 6:00, pa radimo do 11-12, zatim odmaramo, pa opet radimo tek posle 16:00 kad malo popusti sunce, pa dok se vidi. Vlaga je skoro nepodnošljiva, a komarci nas noću maltretiraju. I pored prskanja i komarnika, skoro uvek se neki provuče.
Nakon nekoliko dana ćišćenja od jutra do sutra počele su da izviru rane surove tropske klime. GPS ne pokazuje poziciju - korozija je pojela spojeve antene. Vrata od krmene kabine potpuno su propala – iskrivila se od kiše i sunca, većina kolotura je zaribala i moraju se razraditi, zadnji ležaj osovine ima puno lufta iako smo ga promenili u St. Vincentu i koristili maksimalno 20 do 30 sati (posledica loše centriranig motora - samo da se zna nemoguće ga je centrirati bez vađenja motora i menjanja nosača - postojeći imaju jako mali hod za centriranje). Konsultujemo lokalnog mehaničara i on nas savetuje da između kopče i osovine stavimo fleksibilnu spojnicu (flexibble coupling) koja inače služi da smanji vibracije koje se prenose sa motora na osovinu, a u našem slučaju se nadamo da će umanjiti trešenje osovine i produžiti vek zadnjeg ležaja koji je opet priča za sebe. Mi na Bašjako imamo stari sistem sa zadnjim ležajem samo od gume (noviji modeli imaju prsten od bronze ili plastike) koji je teško pronaći. Potraga za spojnicom i zadnjim gumenim ležajem traje par dana sa neizvesnim ishodom i nepoznatom cenom.
Da skaratimo priču, spojnicu smo našli, a ležaja kupujemo odmah dva komada (zlu ne trebalo za neku sledeću zamenu). Cena sasvim OK pa smo svi zadovoljni.
A sve se odrađuje usporeno, na karipski način. Lepa vest je da su majstori ovde zaista dobri. Sve uspešno odrade, ali to traje. Uteha nam je što svi u marini kasne. Svi kukaju na buđ, na koroziju i na sporost. Lokalci se samo smeškaju i rade natenane (mislim da su u pravu, po ovoj vlazi i vrućini teško je žuriti).
Šmirglamo podvodni deo broda i nanosimo novu antivegetativnu boju. Stavili smo najotrovniju sa dodatkom tzv. “busterom” (još 2 Dcl otrovne kombinacije bakra i olova) u nadi da će u ovim tropskim uslovima da potraje što duže.
Došao je na red i motor.
Novo ulje, svi filteri, servis alternatora, zatezanje svih mogućih šrafova i šelni, uglavnom sveopšta kontrola pred put.
U sred sveopšteg nereda stiže nam i naš novi član posade. Dragana Petković iz Beograda, stara drugarica i provereni mornar sa rute od Bara do Tunisa prošle godine.
Planira da ide sa nama do Trinidada i žarko želi da vidi tamnošnji karneval.
Odmah uskače u tim i pomaže koliko može da sve uspemo da završimo na vreme.
Ponovo se dokazuje staro pravilo da je smisao krstarenja popravljanje i održavanje broda na egzotičnim mestima.
Dok ja čekam delove za motor Neli i Dragana odlaze u razgledanje ostrva. Sa motorom ne mogu puno da mi pomognu (sem da se zajedno samnom nerviraju što delovi kasne), a šteta je da ne vide ostrvo i bar neki deo njegovih lepota.
Grenada, ostrvo začina, a mi bi smo rekli i cveća. Za razliku od drugih karipskih ostva koje smo obišli, Grenada je znatno uređenija, ali bez gubljenja karipskig karaktera. Prvo primećujemo da većina kuća izgledaju kao nove i da su travnjaci potšišani i bašte uređene prelepim cvećem. Vodič nam objašnjava da su skoro sve kuće oštećene kad je uragan Ivan udario ostrvo. Pomoć je stizala iz celog sveta, pa je većina domaćinstava dobila sredstva da popravi i renovira kuće.
Što se cveća tiče, to je jednostavno tradicija, a i sve uspeva u ovom podneblju. Kažu da ekipa sa Grenade redovno odnosi zlato na takmičenju uređenja bašte koje se održava u Engleskoj.
Što se ostatka ostrva tiče tu su prašume, brda, plaže, palme, banane, vodopadi, jezera. Nemoguće je doneti sud o tome koje je lepše i gde smo više uživali.
Na Grenadi ima i majmuna koje su turisti već skroz razmazili, tako da dotrčavaju čim čuju sirenu vodiča. Nameštaju se za slikanje i strpljivo podnose maženje po glavi čekajući bananu kao nagradu.
Obilazimo staru fabriku ruma koja je sagrađena 1758 godine. Fabrika još radi, što je teško poverovati kad je vidite. Tehnologija se nije menjala još od osnivanja. Punjenje je ručno. Jedino je laboratorija donekle osavremenjena. Udišemo isparenja, degustiramo rum i veselo nastavljamo obilazak ostrva.
19-og ferbuara se spuštamo u vodu. Sve radi kako treba. Vezujemo se za bovu i stavljamo jedra u kratkim intervalima između udara vetra.
Na dan polaska 20-0g februara se održava regata drvenih brodova. Tu je i Lily Maid iz 1904-te godine. Uživamo gledajući stare postavke jedara. Napolju je jak vetar i visoki talasi. Nekoliko brodova izlazi sa skraćenim jedrima i vraća se. Izgleda da će se regata odložiti.
Mi moramo da krenemo ako mislimo da stignemo na Karneval.
Malko me hvata frka pred prvi deo puta do Trinidada. Deonica je kratka (oko 90NM), što ne bi trebalo da bude nikakav problem, ali mi se u glavi roje raznorazne misli. Duva dosta jako sa severo-istoka, na momente i do 30 čvorova, talasi od preko 3 metra, mi dosta umorni od skoro tronedeljnog šljakanja na brodu, pomalo neuigrani. Voleo bih da smo imali vremena da malo projedrimo i sve isprobamo, ali šta je tu je.
Polako nas stiže i noć, vreme ne popušta, čini mi se da se još i kvari. Navlače se oblaci i samo čekamo da počne da pljušti. Auto pilot se dosta teško bori sa kratkim talasima, pa uglavnom kormilarimo ručno. Zaliva, pomalo pada kiša, meseca nigde, sve u svemu podosta neugodno i zamorno.
Jutro nas zatiče već na domaku Trinidada. Ostrvo se vidi u daljini.
Okrećemo ka velikom Chaguramas zalivu i “Crews inn Marini”.
Na milju od obale navlače se oblaci i počinje pljusak. Pada kao da nikada neće da stane. Nevidim više ni ostrvo i jedva nazirem prolaz. Skidamo jedra, palimo motor i polako se motorom vučemo ka obali. Nepoznajemo mesto i idemo polako, sve u nadi da će se pljusak smiriti a vidljivost povećati.
Nevera na sreću prolazi brzo kao i što je došla.
U zalivu puno brodova na sidrima, opšta gužva. Zovemo marinu stanicom i tražimo instrukcije gde da se vežemo. Odgovaraju na dok A-13. Zaista sjajan odgovor za onoga ko prvi puta dolazi. Polako se šunjamo i urlamo na prolaznike sa pitanjem gde je dok A-13. Jedan od prolazećih glisera usporava i viče “samo napred”. Tako i radimo, polako napred i gle čuda na jednom stubu piše dok A.
Konačno nalazimo taj famozni broj 13 i vezujemo se.
Sledi najmučniji i najdosadniji deo. Potraga za vlastima.
Na našu sreću u ovom izvlačenju smo prošli dosta dobro. Papirologiju smo završili za nešto više od sat vremena.
Pravac prvi kafić, na zasluženo piće, topli tuš pa u krpe.
Pozdrav sa Trinidada
Posada Bašjako
27/02/09