Dok palme njišu grane...
Pišu i slikaju
Neša i Neli
Iz Ustupu-a stižemo u Manitupu. Nije nam bilo u planu, ali su nam mnogi rekli da je ostrvo mnogo lepo a Kune izuzetno gostoljubive. Putovanje do Manitupu je prošlo sasvim lepo. More sa talasima od dva metra se za ovaj región i ovo doba godine smatra pristojnim. Ipak, pošto smo imali vetar u nos morali smo da plovimo na motor, pa smo izašli nekoliko milja na otvoreno da bi dobili bolji ugao i ne bi baš tukli talase.
Kao sa razglednice
Prvi pogled na Manitupu je očaravajući. Teško pada ulazak izmedju tri velika grebena koja štite sidrište jer prosto ne znate gde pre da gledate; plažu, selo, obalu, grebene ili dubinomer. Ameleo i Not so Interim su stigli nešto pre nas pa nam viču da se sidrimo pored njih. Nekako smo omašili grebene i bacili sidro.
Manitupu je jedno od najtradicionalnijih ostrva Kuna Yala. Pola ostrva je prenaseljeno, a druga polovina je bila nenaseljena jer se veruje da na njemu boravi zli duh (“espritu malo”). Danas na toj polovini stoji samo jedan hostel “a la Kuna” gde turisti- avanturisti mogu da žive kao tradicionalne Kune. Spavaju u Kuna kolibama, jedu Kuna hranu i sudeluju u Kuna životu. Cena takve usluge je $150 dnevno po osobi!!! (pa ti budi indijanac !!!)
Hostel za turiste
Pablo, vlasnik hostela, je Kuna koji je živeo nekoliko godina u Engleskoj. Veoma je gostoljubiv i voli da priča sa gostima. On je takodje vlasnik prese za proizvodnju kokosovog ulja i proizvoda kao što su sapuni od kokosa. Često organizuje proces proizvodnje kao atrakciju za turiste. Takođe ima i malu školu pravljenja mola. Tako smo gledali amerikance kako uče da koriste iglu i konac (nisu zaslužili sliku za ”Na vodi”). Turistički brodovi dovode grupe da uče kako se prave mole skoro svakodnevno. Zapažamo neobični situaciju: najtradicionalnije ostrvo ima najorganizovaniju turističku ponudu i samim tim i najviše turista. Prednost njihovog sistema je što dovode turiste da sudeluju i da uče njihov način života. Na taj način nema pritiska na njih da se menjaju. Možda su uspeli da naprave najbolji sklad.
Mola butik
U Manitupu Kongreso zaseda redovno. Danas je veliki zbor. Kune ne idu na imanja već se spremaju za Kongreso jer ima važnih pitanja za raspravu.
Sve seoske odluke se donose u Kongresu glasanjem. U Kongresu, Sailasi (poglavice) leže u ležaljkama u centru kolibe. Pošto se Sailasi, retko obraćaju narodu, pored njih leže Agrari odnosno tumači. To su veoma važne ličnosti čiji je zadatak da tumače mudrost Sailas-a i primene ih na tekuću situaciju. Sailasi često pevaju svete pesme o pretcima, uspesima, kao i bitkama sa Špancima. Ove pesme čine deo usmene istorije koja se prenosi sa kolena na koleno.
Kuna vikendica
Oko njih na klupama u unutrašnjem krugu sede žene sa decom, a u spoljnjem krugu sede muškarci. Svako ima pravo da izrazi svoje žalbe i mišljenje. Diskusije mogu da postanu veoma dugačke i dosadne pa je pojedincima dodeljen zadatak da puštaju razarajuće krike sa vremena na vreme da neko ne bi zaspao.
Svako selo ima tri Sailasa (poglavice) koji vladaju selom. “Kongreso” postoji na nivou sela i nacije. Tri Caciques (visoki poglavica) vladaju Kuna Yala nacijom od kojih jednog biraju za vrhovnog poglavara. Funkcija poglavice se ne nasleđuje već se poglavice biraju na jednu ili dve godine. Sailas je mnogo više od političkog vladara, on je čuvar Kuna znanja, nosioc Kuna duhovnosti, poezije, zdravstvenog znanja i istorije.
Baka pravi opojnu CHICHU
Priča se da Kune žive u matrijarhatu, ali ono što smo mi videli nije baš tako. Muškarci vladaju selom, a žene porodicom. Na taj način se održava jednakost polova. Žene kontrolišu porodični budžet, biraju muža i muž se useljava kod žene da živi. Venčavaju se kada se smatraju dovoljno zrelim za brak, a to je obično veoma rano. Osim zakonskih ograničenja namenjenih održavanju plemena, nemaju predrasuda ni prema kome pa su čak i transvestiti cenjeni članovi zajednice koji slobodno šetaju obučeni kao žene. Jedna od najtraženijih švalja mola je transvestit Liza čije su mole prava remek dela.
* * *
Pošto pravih prodavnica nema, svaka poseta selu je ujedno i potraga za namirnicama. To nije ni tako loše jer tražeći namirnice upoznajemo Kune koje često iskoriste priliku da popričaju sa nama. Pričamo svim jezicima kojima zaspolažemo uključujući ruke i noge i ostala sredstva pantomime. Danas su nam potrebna jaja.
Nuedi Anaii (zdravo prijatelji)
U jednoj kući upoznajemo čoveka koji odlično govori engleski. Pošto nam je rekao da ćemo jaja naći kod popa, upuštamo se u razgovor. On nam objašnjava da radi kao psiholog za Ujedinjene Nacije na projektu o uzrocima samoubistava. On je poslat ovde da analizira društveni život Kuna, pošto je i on poreklom Kuna Indijanac. Značaj njegovog posla je veliki jer u Kuna Yala nema uopšte samoubistava. Nije mogao da nam objasni razloge jer je tek počeo projekat pa je još rano da se donose bilo kakvi zaključci. Ipak tera nas na razmišljanje – Ovi ljudi koji žive bez ikakvog konfora 20tog, a kamoli 21. veka, zadovoljni su sobom i svojim životom, veseli su i ne žele da se menjaju. Zašto više ne možemo da živimo bez stvari bez kojih su naši pretci živeli hiljadama godina.
Nalazimo i popa Rezina koji je imao svega 14 jaja pa smo podelili sa Not so Interim. Svakom po 7 jaja. Kod njega ručavaju misionari. Pošto je ovde sasvim normalno da se započne razgovor sa svakim ko vam se nađe na putu, mi započinjemo razgovor sa njima. Oni su Baptisti. Kažu da je to najzastupljenija religija u Kuna Yala. Oni skupljaju priloge po Americi pa obilaze Kune donoseći poklone za decu, lekove i uče ih o bogu. I zaista tog dana smo videli da sva deca nose maske, balone i druge jeftine igračke.
Pirinač u kokosovom mleku
Nisam mogla da odolim a da ne pitam da li zaista žele da menjaju poslednje utočište indijanaca na američkim kontinentima. „Da ih menjamo? Ma ne! Mi smo zaljubljeni u ovaj narod! Ne želimo da ih menjamo.“ odgovara glavni misionar. „Pa zar ne mislite da će ih promena religije promeniti?“ Pitam. Svi mi koji ovde dolazimo donosimo nešto i posredno utičemo na njihov način života. Od religije do plastičnog đubreta koje ne mogu da unište.
Kune su neverovatno otporne na spoljne uticaje. Ranije su mi pričali jedriličari koji već godinama ovuda jedre da Kune nikada ne kažu „ne“. Ako im nešto ne odgovara oni se samo nasmeju, povuku i urade po svome. Danima sam ih posmatrala i zaista shvatila kako se elegantno izvlače. Nešto kasnije smo posmatrali čin krštenja u moru. Misionari su prikupili nekolicinu dece i kao u filmovima ih potapali u more uz blagoslov. Kune ljubazno prihvate sve poklone koje im misionari donesu, prihvate krštenje i nastavljaju da žive po svome.
* * *
Fruta di mare
Do broda su doveslala dva mladića da nam ponude jastoga i krabe. Još su živi. To će nam biti glavna hrana od sada. Neiskusno ih stavljamo zajedno u kofu, do večere, ne naslućujući kakav će okršaj da usledi. Naši izvanredni primerci bili su malo delimični na tanjiru. Jastog je ostao bez pipaka, ali se iznenađujuće dobro držao i otkinuo jedna klješta krabi. To nas naravno nije omelo u gozbi.
Priručni alat
Posle Manitupu idemo sa Not so Interim za Airdup. To je nenaseljeno ostrvo koje na smenu danju obilaze vlasnici kokosovih imanja. To je sasvim malo ostrvo okruženo koralnim grebenima. Postoji samo jedan mali otvor u grebenima gde može da se priđe ostrvu i usidri ali je taj deo otvoren prema vetru. Grebeni nas štite od talasa ali se osećamo sasvim izloženi jer duva dosta jako, a i prvi put se sidrimo samo iza koralnih grebena. Izgleda kao da ste usidreni na sred mora – onako bezveze. Nije ni čudo što smo jedine dve jedrilice na ostrvu. Razmišljamo da li da ostanemo, ali je ostrvo tako lepo, more tako bistro, a samoća tako primamljiva da odlučujemo da rizikujemo.
Airdup
Sutradan, Fernando, jedan nasmejani mladić nas dočekuje kao pravi domaćin. On živi u Playon Chico, 7 NM dalje a na ostrvu dežura tri dana. Šta bi smo želeli da nam ulovi? Jel želimo da idemo s nim da vidimo kako lovi jastoge? Jel želimo da nam nešto donese iz Playon Chico kad dođe sutradan? Poziva nas da ga obiđemo da upoznamo njegovu ženu ako odemo u Playon Chico... Pomaže nam da zapalimo vatru da spalimo đubre koje vucaramo već duže vremena.
Džakuzi na Airdupu
Obilazimo ostrvo, ćaskamo sa Fernandom, plivamo u malim bazenčićima u plićaku, uživamo u potpunosti. Ovo je pravi raj. Pravimo plan da sutradan napravimo roštilj. Ali predveče vetar pojačava i okreće. Not so Interim se okrenuo sasvim blizu grebena. Ako vetar okrene još malo lako se može desiti da ga nabaci na greben. Odlučuju da begaju. Teška srca i mi begamo za njima. Iako nam sidro dobro drži, isuviše je nezgodno sidrište da ostanemo sasvim sami. Ova ostrva su puna olupina brodova onih koji su bili hrabri.
 |
Svega 3 NM dalje nalazi se Snug harbour. Mirno sidrište zaštićeno sa svih strana ostrvima Apaidup, Ogumnaga i drugim malim ostrvcima. Tamo nešto dalje je i Playon Chico. More mirno, dan je tmuran, vetra tek malo. Playon Chico obilazimo dingijem. To je prvo ostrvo u Kuna Yala koje nam se nije svidelo. Nekako su ljudi zatvoreniji, manje nasmejani. Možda nam se samo čini jer žene nose tetovažu na licu zbog čega izgledaju namršteno. S druge strane, kažu da je to jedino mesto u Kuna Yala gde se dešavalo da se krade sa brodova. Prvi put od kada smo u Kuna Yala vezujemo dingi sajlom za dok i stavljamo katanac. Nije nam bilo prijatno. Ipak obišli smo Fernanda i sa njegovom porodicom proveli prijatno poslepodne. Jastoge, krabe i ribe nam donose svaki čas. Bliži se sezona lovostaja na jastoge pa koristimo priliku i kupujemo. Cena parava bagatela, ko zna kada će nam se opet ukazati ovakva prilika. Neli i Neša Objavljeno: 17/04/10 |