Drugi deo
Pišu i slikaju
Neša i Neli
Šta ćemo mi u Kolumbiji?
Još dok smo bili u Kurakau i kasnije u Panami čuli smo jako puno lepih priča o Kartageni. Navodilo se da je proslava Božića i Nove godine nešto što se ne treba propustiti. Hrana i piće jeftini, narod gostoljubiv, radovi na brodu jeftini, sve što kruzer može da poželi.
Tako smo se odlučili da se i mi pridružimo velikoj grupi kruzera koja provodi praznike u Kartageni.
Priče su se pokazala kao istinite.
Na sidrištu “Club Nautico“, ispred Kartagene, pred Božić se našlo preko 100 brodova.
Na sidru smo zatekli naše poznanike Džudi sa Qwest-a, Tonija sa Insima koje smo upoznali u Kurakau, kao i Keri i Grega sa Coconata i Suzi i Džona sa Kabarea i mnoge druge.
Uglavnom, skupilo se lepo društvance.
U Kartageni se jedriličarsko društvo jako dobro organizovalo. Svako jutro (osim nedelje) u 8 časova počinje “kruzer net“ na 68-om kanalu VHF-a. Obilje informacija i saveta. Svakog dana se nešto događa. Ponedeljkom, sredom i petkom je odbojka na plaži, sredom se okupljaju jedriličari u obližnjem kafiću, organizuju se časovi španskog, meksičke domine, bridž, obilazak grada, izleti, časovi Latino plesa, razmene knjiga, DVD i opreme itd.
Prvih nekoliko dana po dolasku smo proveli u raznoraznim popravkama broda i upoznavanju grada.
Jedan od naših većih problema su ispale vize. Po starim informacijama nije nam trebala viza. Međutim, pravila su se promenila i mi smo upali u grupu zemalja kojima treba viza u napred.
Naravno, nismo je imali. Nemoguće je dobiti vizu na licu mesta. Agent (koji je u Kolumbiji obavezan), nas je obavestio da moramo odmah da napustimo Kolumbiju, najkasnije za 2-3 dana.
Pa kako da idemo kad nam motor ne radi, jedro se pocepalo, penta ne pali, umorni smo itd. Ajde, probaću nešto da uradim, kaže agent. Sutradan nam kaže da možemo da ostanemo još par dana dok ne popravimo motor.
Zar nakon svega što smo prošli da stignemo ovde!?! Posle svih nedaća ne ide nam se dok malo ne uživamo u Kartageni. Pored toga, mi smo planirali da ostanemo do nove godine, a to je preko mesec dana.
Neli se setila da u Kolumbiji ima poznanika na dosta visokom položaju. Zovemo ga i pitamo da li može da pomogne. Proveriću, kaže. Sutradan se javlja i kaže da su našli način i da će nam se javiti agent. Rezultat pregovaranja i veza je da možemo da dobijemo tzv. „Short pass“, na 10 dana, koji može da se obnovi još dva puta.
Sada smo sa statusom - „ma nema problema, samo mi kažite kad hoćete da krenete - bar dan unapred“.
Klub Nautiko je inače u radovima već nekoliko meseci. Stoji samo baraka koja izigrava kancelariju i gradilište. Dobili su odobrenje da prošire dokove uz obavezu da renoviraju kancelarije i pomere restoran i kupatilo koji su ulazili jedan metar u šetalište. U međuvremenu se promenio gradonačelnik i zaustavio radove. Povuci - potegni, radovi nastavljeni, obustavljeni, nastavljeni, pa je čak i policija intervenisala. Usledili su raznorazni pregovori i izgovori. Gradilište stoji. Sve u svemu, kao da smo kod kuće.
Sama po sebi marina nama nije značajna jer smo na sidru, ali za 2$ dnevno jedriličarima na sidru marina je nudila tuševe, povoljan restoran/kafic za razna okupljanja, odnošenje đubreta, vezivanje čamaca, vodu, pranje veša (ne dobijete uvek nazad sve stvari, ali ponekad dobijete i ponešto tuđe), prodaju lokalnih nautičkih karata, informacije o svim mogućim majstorima (koji se redovno okupljaju oko marine). Sada se sve to dešava u malom sobičku barake, tuševa nema, prašina, daske i ekseri sa građevine na sve strane, žice i kablovi se vuku po zemlji. Bilo bi strašno da atmosfera nije izuzetno prijateljska i opuštena.
Pisali smo peticiju gradonačelniku (kao udruženje međunarodnih kruzera) i molili da dozvoli dalju gradnju, videćamo da li će to išta pomoći.
Božićna proslava
Božić smo (nas oko 70) proveli u malom hostelu vlasnice marine (obično se proslava održavala u marini) u starom gradu. Svaka posada je bila zadužena sa nekim jelom (mi smo dobili pravljenje pire krompira za 15 ljudi). Tradicionalne ćurke su ispekli Amerikanci, neki su bili zaduženi za posluživanje, svako je doneo svoje piće.
Muzika naravno opet naša – kruzerska.
Uglavnom jako dobar provod za jako malo para.
Kartagena je ove godine okićena siromašno zbog krize, a opet smo fascinirani. Deda mrazevi vise sa terasa, Božić Bate i patuljci borave po baštama, a često se rođenje Hrista od keramike, balona, drveta može videti po raznim dvorištima, parkovima i trgovima. Toliku količinu kiča nismo davno videli, ali sve to doprinosi velseloj Božičnoj atmosferi.
Priredba za mališane
Jedriličari su organizovali okupljanje dece iz siromašnih porodica uoči Nove Godine, napravili priredbu u obližnjem parkiću, podelili poklone i slatkiše. Brodove smo okitili lampicama sa jelki u znak podrške Klubu Nautiko.
Lepotica
Prošle nedelje smo išli na „Cabal gata“- paradu konja, koja se održavala u obližnjem gradu Turbaku. Tada konjanici iz svih okolnih krajeva paradiraju glavnom ulicom Turbaka da pokažu svoje konje i umeće. Najviše je konja rase Fino Paso koji su poznati po tome da im je urođena osobina svih šest vrsta hoda.
Cabalgata
Krenuli smo nas desetak jedriličara autobusom, pošto je neko javio preko 68-og kanala VHF stanice: ide se za Turbako na Kabal Gatu, okupljanje u 13:00.
Turbako je mali šareni gradić. Na sve strane razni štandovi prodaju svašta. Ogromna gužva na ulicama. Podseća na naš vašar.
Spremni za paradu
Parada je trebala da počne oko 3 sata popodne. Nikako da počne. Kad god pitamo, kažu da će za sat vremena. Nema nervoze, vreme provodimo u obilasku gradića i uz pivo. Konačno parada kreće oko 6 popodne. Pada veče. Pale se ulična svetla, ali ubrzo ceo gradić ostaje bez struje. Totalni mrak. Na ulici gomila jahača na konjima, kreću se među neorganizovanom publikom. Frapantno, ali konji su potpuno mirni, jahači ih drže pod punom kontrolom. Ljudi šećkaju okolu, gurkaju konje, konji njih, niko se ne boji da će biti zgažen. Vidi se da ovi ljudi i dalje provode mnogo vremena sa i na konjima.
Tako smo u mraku proveli više od sata. Konačno dolazi svetlo. Ovacije.
Komšija
Parada se nastavlja. Jašu stari, mladi, devojke pa čak i deca. Svi nose lokalne šešire i marame preko ramena. Lepo, veselo, šareno, ne viđa se često.
Sa parade smo se vratili oko 10 uveče. Umorni, ali puni utisaka.
U ovom gradiću se održavaju i borbe sa bikovima. To su one borbe gde u arenu sa bikom uđe po sto ljudi. Izazivaju bika dok ne počne da ih juri (tvrde da bikovi ne budu povređeni, a ljudi mogu da budu). Mi smo ipak odlučili da borbe propustimo.
Karlos, učitelj španskog je pozvao Grega i Keri, a oni nas, da obiđemo selo gde živi njegova mama jer smo hteli da vidimo kako se živi u selu. Kreće nas šestoro. Prvo smo se svih šestoro ugurali u taksi do severne autobuske stanice, pa lokalnim autobusom. Selo je poznato po tome što se tamo pravi većina suvenira koji se prodaju po gradu. Zanimljivo je gledati kako nastaju šeširi, torbe, tepisi... Suveniri su tamo upola cene, ali šta vredi kad smo mi jedriličari i nemamo mesta na brodu za suvenire iz svih mesta koje obiđemo.
San Jusinto - na izvoru suvenira
Obilazimo kuću njegove mame i napuštenu kuću njegove bake. “Što se niste najavili da spremimo ručak“. Južnoameričko gostoprimstvo je naširoko poznato. Rodbina nam se prikljčuje.
Želimo da obiđemo i ranč koju čuva njegov rođak. Ali kako da stignemo. Taksi ne može (čitaj bilo koja kola ili kamion koji ima vremena i želi da zaradi). Kažu da kola ne mogu da prođu do ranča jer je kiša izrovala put. Samo se motorima može stići. Motoristi, njih dvadesetak, kao motoristi svuda na svetu, stoje u grupi i pričaju, posmatraju. Može za 5000 (2.5$) po osobi... U jednom pravcu. Rodbina kaže da je to preskupo. Šta ako se ne vrate po nas? Pregovaramo. Može za 3000 po pravcu, da nas čekaju i da budu plaćeni na kraju... Ali, da nas voze po dvoje na motoru. Ne dolazi u obzir! Gledamo okolo. Ovde je to sasvim normalno. Voze se po troje i čak po četvoro na motoru. Odlazimo mi, odlaze oni. Konačno se dogovaramo za 4000 po pravcu i krećemo. Nekoliko kilometara dalje skrećemo sa glavnog puta na seoski puteljak koji ne samo što je izrovan, već je sa kraterima po 30-tak cm i strmoglavo se spušta niz brdo, pa penje na proplanak, pa opet spušta. Deo koji je ostao i po kome voze je jedva dovoljno širok za točak. Prolazimo sve dobrom brzinom da bi imali snage da se izvučemo na sledeće brdo. Pravi kros. Svaka čast, momci znaju šta rade. Nama je to bila najuzbudljivija vožnja motorom u životu.
Smenjivanje na konjima i magarcima
Na ranču nas opet grde što se nismo najavili. Priredili bi nam gozbu. Konji su na ispaši. Samo su dva konja tu i magare. Možemo da ih jašemo na smenu.
Rodbina nas zove da ostanemo da prenoćimo. Večeras je seoska žurka. Nažalost moramo da odbijemo jer nas čekaju raznorazne obaveze i dogovori za sutradan.
Povratak iz šetnje
Ova naša mala avantura je obležena blesavim prevoznima, pa nas nije nimalo začudilo što je pukla guma na autobusu u povratku. Kao vrhunac svega taksista u džipu pali auto spajanjem žica, curi mu plin i smrdi, vozi kao ludak... Po povratku sedamo u gumenjake i nazad na brodove. Možemo se pohvaliti da smo danas smo isprobali sve moguće prevoze (uključujući i magare).
Neli i Neša
SY BAŠJAKO
Objavljeno: 15/01/10