Uzburkano more pred ostrvom Ustu
Pišu i slikaju
Neša i Neli
Ustupu je najveće selo u Kuna Yala sa 2500 stanovnika. Imamo sreće, Kongreso je doneo odluku da u svetlu priprema za proslavu dana nezavisnosti, sve žene nose tradicionalnu odeću. Osim što smo imali priliku da uživamo u šarenolikosti naroda nismo morali da plaćamo za slike jer valjda ženama koje uobičajeno ne nose narodne nošnje nisu dozlogrdili turisti sa fotoaparatima.
Idemo u šoping
Naš vodič, koji se stvorio čim smo zakoračili na kopno, se zove Erlindo. Govori malo bolje engleski pa koristimo priliku da postavimo još milion pitanja. Izgleda da se s njim razumemo. Kaže da je radio za Amerikance dok su u blizini imali bazu.
Nakon trgovine sa Kolumbijskim brodom
Pošto smo već na putu skoro tri nedelje, molimo Erlinda da nam pokaže prodavnicu da malo dopunimo zalihe. Konzervi imamo dovoljno, nećemo ostati gladni, ali bi bilo lepše da jedemo sveže. U prodavnici izbor skoro nikakav. Nesto malo keksa, neke konzerve, bonbone, pirinač i jaja, olovke, matrerijali za šivenje... Piletinu možete da kupite u drugom selu ako je ima. Srećom ponovo srećemo Marija Elenu i Barta sa jedrilice Not so Interim. Marija Elena je iz Venecuele, poznaje lokalnu floru i polako nas uči da skuvamo ovdašnje povrće (Juka, Plantan, banane) pa ćemo jesti neobično, ali sveže povrće.
Kuna Revolucionari - U sredini Nele Kantule
Na zidu slike Kuna revolucionara. Erlindo nam objašnjava da su Kuna indijanci migrirali na ova ostrva iz Darijen oblasti Paname nakon što je zbog poplava tamo postalo nepogodno za život. Život na ostrvima pruža mnogobrojne prednosti, kao što su nedostatak insekata, divljih životinja, zmija i što je najvažnije bolja mogućnost odbrane od drugih plemena i osvajača. Ipak za vreme XVII i XVIII veka pred napadima Španaca, gusara i bolesti koje su oni doneli, Kune su skoro izbrisane. Negde sredinom XVIII veka Kune postaju nekarakteristično agresivne i ubijaju sve došljake. 1785 g. potpisan je pakt između španskih vlasti u Kolumbiji i vrhovnog poglavara Kuna Yala, kojim se dozvoljava Kunama da žive u miru. Tada je počela trgovina kokosovim orasima koja i do dan danas predstavlja glavni izvor prihoda većini Kuna.
Tradicionalna kuna odeća
Nakon osnivanja republike Paname 1903. godine, Kuna Yala postaje deo Paname. Nova vlada uvodi represivnu politiku u Kuna Yala. Kune su ostale lojalne Kolumbijancima što je uzrokovalo mnoge bitke između panamske policije i Kuna ratnika. 1925 godine Kune su se pobunile i pobile panamsku policiju i sve Kune mešanih predaka. Zastava pobune je crveno žuta sa velikom svastikom. Ova zastava je zvanična zastava Kuna Yala nacije i nema nikakve veze sa Nacizmom. Naprotiv, “Svastika” vuče poreklo od indijanaca i za Kune predstavlja munju, odnosno podršku prirode njihovoj oslobodilačkoj borbi (podsećamo da su i drugi napredni indijanci koristili simbol Svastike). Nakon pobune, Cacique (vrhovni poglavar) je proglasio nezavisnost Kuna Yala republike. Pokušaj panamskih vlasti da organizuje kontra napad su zaustavile međunarodne snage, tako da je konačno potpisan pakt kojim je Kuna Yala postala nezavisna pokrajna Paname, kojom vladaju Kune, pod uslovom da panamska vlada poštuje njihove plemenske zakone, tradiciju i kulturu.
Gluvarenje ispred pekare
Kuna indijanaca danas ima oko 55.000, što predstavlja svega 10 % njihovog broja kada su stigli Španci. Veliki broj dece svedoči da ubrzano rade na popravljanju brojnog stanja.
Između dva sela
Ustupu se sastoji od dva naselja koji su spojena sa nekoliko mostova. Erlindo nam objašnjava da je drugo naselja, Koncepcion, tradicionalnije i da ne bi trebali da ih slikamo. Tamo se nalazi i mali muzej njihovih artefakta, uključujući oružje, instrumene, kao i štapove tzv. policije. Nažalost nije nam dozvoljeno da ih slikamo.
Izrada kuće
U kuna zajednici postoji tzv “sualipetmar” tj. vrsta policije koja nosi rezbareni štap. Štap predstavlja statusni simbol i daje pravo da se zavede red, iako se nikada ne koristi kao oružje. Kune imaju neobičan sistem kazni koje isključivo određuje Kongreso. Jedna od omiljenih kazni je obaveza skupljanja koralnog šljunka iz mora. Ovaj šljunak je društveno veoma značajan jer je većina kuća svega par santimetra iznad mora, a nivo mora raste kao posledica globalnog zagrevanja. Nabacivanjem šljunka i peska Kune podižu nivo svojih kuća pa i samog ostrva. Takodje, pošto su većina sela već prenaseljena sa veoma uskim prolazima između kuća, novi plac će se sasvim jednostavno stvoriti nabacivanjem šuta u more. Pravo na izgradnju placa se dobija od Kongresa za jedan dolar.
Jedno tipično imanje
Kažnjavanje je ipak retko (društveno koristan kazneni rad izumire) pa su neka sela već morala da se napuste zbog plavljenja, a od nekih je ostao samo koralni greben.
Na zidovima muzeja stoje fotografije koje je potpisao neki Nelio. Pitam ko je Nelio. Kad su čuli moje ime Neli, odmah su otrčali da pozovu Nelia. Objasnili su nam da u Kuna jeziku nema naročite razlike između slova e i i, te da bi moje ime značilo da sam vrač (šaman). Nešine komentare nećemo da ponovimo!
Glavna džada
“Nele” tj. Vrač ili šaman, je veoma važna i uticajna ličnost koja može bilo koga da optuži za zlu silu. Nele često koristi prirodne droge koje mu daju specijalne moći. Postoje tri specijalnosti šamanizma. Najzanimljiviji su oni koji pevaju na sahranama jednu istu pesmu preko 24 sata na tajnom jeziku koju razumeju samo oni i duh umrlog. Pesma treba da pomogne duhu da pronađe put i da izbegne zle duhove koji se ponekad kreću po raznim putanjama Kuna podzemlja. Ostali Šamani pomažu lovcima i ribarima.
Ima mnogo varijacija Kuna imena kao što su: Nelio, Nelinto itd. Ima čak i jedno ostrvo koje se zove Neli (Nellie).
Zanimljivo je i reći da se Kune sahranjuju u ležaljkama (hamocima) koje se okače na dva štapa koje se postave u grobnici u zemlji. Uz njih se obavezno sahrani i mala piroga da bi mogli da doplove do cilja.
Porodica vodiča - poslepodne žene izrađuju mole
|
Erlindo nas vodi do svoje kuće da upoznamo porodicu. Baka, žena i rođakinje sede i šiju mole. Mole su deo njihove narodne nošnje koje se ručno šiju kao “patchwork”od više materjala različitih boja, da bi napravili razne dezene i crteže. Što sitniji dezen to je vrednija Mola. Neke imaju na sebi celu priču i predstavljaju pravo umetničko delo. Modernije Kune su počele da šiju sa starim mašinama za šivenje ali se to ne smatra pravom molom. Narodna nošnja se sastoji od dve Mole, koje pokrivaju prednji i zadnji deo od grudi do kuka, na koje se našivaju rukavi i dekolte od šarenog materijala, sasvim druge boje . Suknje su parče crnog materijala sa zelenim, narandžastim ili plavim dezenima, koje zaviju oko sebe i vežu oko struka. Na to ide crvena marama sa crnim dezenima. Na rukama i nogama nose nakukvice koje se prave za svakog lično da bi dezen pravilno bio nanizan. Naime, radi se o jednom nizu sitnih perlica nekoliko metara dugačakom, koji se mota oko ruke ili noge. Kod svakog kruga se uplete sa koncem koji ide horizontalno da bi pravilno stojao. Namotavanje jednog takvog nakita može da traje i do pola sata. Videvši Nešinu lulu, jedna Kuna je ušla da pronađe svoju lulu. Interesantno je da ovde izgleda samo žene puše lule. Naravno odmah smo pitali kakav duvan koriste i odakle im duvan, jer za njim vodimo stalnu potragu. Nismo baš razumeli objašnjenje koje su nam dali. |
|
Dok šetamo okolo deca istrčavaju iz kuća i viču „ola“ (zdravo na španskom). Neka nam prilaze da se rukuju, neka prilaze da pitaju kako se zovemo. Neki su čak prišla i uhvatila nas za ruke da šetaju sa nama. Preslatki su. Kako šetate ulicom čujete najslađim glasićima “ola“ sa svih strana. Jedna od najpametnijih stvari koju smo poneli iz Kartagene je nekoliko velikih pakovanja bonbona koje delimo dečici. |
U Ustupu postoji i restoran na obali. Odmah se raspitujemo šta ima za hranu. Samo piletina pripremljena kako se dogovodimo. Marija Elena se raspituje za njihovu tradicionalnu kuhinju i dogovaramo se šefom da nam pripremi njihovu tradicionalnu čorbu: piletina i povrće skuvane u kokosovom mleku. U šali, pošto je restoran sasvim prazan, tražimo da nam rezervišu veliki sto sa pogledom na naše jedrilice. To veče na velikom stolu stoji „reservado“ ispisan rukom na kartonu.
Rezervisan sto u praznom kuna restoranu
Malo zabune je izazvalo pitanje vremena večere. Mi smo bili obavešteni da poglavice ne dozvoljavaju da stranci borave na Kuna ostrvima posle 17:00 da ne bi korumpirali Kune. Erlindo nam objašnjava da se to pravilo odnosi na kolumbijske i druge trgovce koji gledaju njihove devojke. Pošto smo mi jedriličari i imamo „poštene namere“, to ograničenje se ne odnosi na nas.
Tipična kuna jedrilica
Inaće, Kuna indijanci su veoma druželjubivi i otvoreni prema posetiocima, ali zbog teške prošlosti kada su se jedva izborili za opstanak, opstali su mnogi zakoni koji su namenjeni očuvanju plemena. Tako na primer, svi stranci koji dođu moraju da traže odobrenje Sailasa (poglavice) da dođu na ostrvo i borave u njihovim vodama. Svi stranci moraju da napuste ostrvo u 17:00 da ne bi iskvarili narod. Stranci ne mogu da kupe zemljište, niti da posluju u Kuna Yala. Dalje, brakovi sa ne-Kunama su zabranjeni. Kazna za mešoviti brak je čak izgnanstvo iz Kuna Yala. Ovo je dovelo do svojevrsne genetske izolacije pa su albinosi česta pojava. Za razliku od drugih naroda gde su albinosi često bolesni, ovde su sasvim zdravi - osim osetljivosti na sunce. Smatraju se decom meseca i posebnim.
Kuna obdanište - jedini TV u selu
Nisu sva plemena u istoj meri tradicionalna. Neka sela zaista žive kao pre nekoliko vekova, a neka su sasvim napustila tradicionalan način života.
Napuštamo Ustupu, sve hrabrije prolazimo kroz koralne grebene. Više ne pravimo rute koje prolaze kroz najšire prolaze, već tražimo najkraću isprobanu rutu i širom otvorene oči.
Sledeće ostrvo na putu je Mamitupu. Nije im baš lako popamtiti imena.
Kopno s one strane ostrva
Neli & Neša
SY BAŠJAKO
Objavljeno: 12/04/10
