Prolaz između dva ostrva
Pišu i slikaju
Neša i Neli
Eto nas na Isla Rosarias, 20 NM od Kartagene. Ovo je neočekivano lep skup ostrva koji većina jedriličara koristi kao odskočnu dasku između Kartagene i San Blas ostrva. Onako usput su nam napomenuli da tamo ima i utočište ptica i prirodni akvapark u moru koje treba obići.
Do sidrišta vodi uski prolaz kroz koralne grebene. Dobili smo pozicije (waypoints) od prijatelja koji su nedavno prošli. To nas teši jer obalna straža upozorava da se na Rozarije ne kreće bez adekvatnih karata, jer je bilo mnogo nasukavanja u poslednje vreme. Mi imamo fotokopiju zvanične karte, ali sa tačnim pozicijama ćemo ući bez stresa. Bar smo tako mislili. Važna pozicija je tačka odakle treba da vidimo dve bove koje obeležavaju prolaz kroz grebene i ulaz u sidrište. Uvala je široka, vidimo jedrilice na sidru ali samo na jednom mestu ima dovoljne dubine da se prođe kroz grebene. Prilazimo polako ali nikako da uočimo bove. Ima nekoliko motki koje onako vire iz vode. Jel neka od tih motki bova?
Ostrvo izletište
Zovemo jedrilicu Foreigner, prijatelje koji su već par dana na sidrištu, da nam pomognu. Oni nam javljaju da ćemo videti bove kada još malo priđemo. Objašnjavaju nam gde treba da ih nađemo. Nastavljamo prema zadatoj poziciji i zaista, tek kad smo tamo stigli na 50 metara od ulaska (na dubini od 3 metra), počinju da se razaznaju crvena i zelena boja na dve motke.
Narednih nekoliko dana koliko smo ovde ostali, nekoliko jedrilica je krenulo pravo na grebene. Samo ogromnom galamom koju smo stvorili mi i drugi jedriličari posmatrači (zviždanje, sirene, pištaljke), sprečili smo nasukavanje. Možda je to razlog zašto se ovaj prelepi arhipelag ne reklamira mnogo.
Sa druge strane ostrva
Uglavnom bezbedno smo stigli i po propisu bacilli sidro. Ne drži. Hajde opet. Ne drži. Treći put. Malo vučemo i konačno izgleda da se uhvatilo. Ronimo da pogledamo. Sidro se uhvatilo ali se nije baš zakopalo. Najavljen je jak vetar 20-25 čvorova za posle podne pa se brinemo da li će da drži. Moražemo da uključimo sidreni alarm na GPS-u. Nameštamo ga da zvoni uzbunu ako se pomerimo za više od 0,01NM (18 metara). Preporučujemo korišćenje sidrenog alarma od sveg srca. To malo struje koju koristi GPS nije ništa u poređenju sa stresom koji donosi trzanje iz sna kod svakog jačeg pokreta jedrilice, noćno ustajanje, posmatranje okoline da se proceni da li se pomerila jedrilica... u odnosu na šta kad su se okolne jedrilice pomerile sa vetrom a obala se ne vidi. Koliko neprospavanih noći smo proveli; trgneš se, ležiš i razmišljaš - ma nije to ništa kao i poslednjih 5 puta kad sam se trgao, ali šta ako se baš ovaj put sidro izoralo. - tako sve dok se potpuno ne rasaniš i više ne možeš da zaspiš...
Ujutro svanjava prelepi miran dan. Krećemo sa prijateljima sa Foreigner-a u obilazak utočišta ptica. Ovo nije vrt već utočište za povređene ptice. Mnogim pticama se još vide posledice (slomljeno krilo, nema oko, fale prsti na nozi) ali se najveći broj potpuno oporavio.
Čudnovate ptice
Mi smo jedini posetioci. Čuvar ih upravo hrani. Valjda smo mu simpatični. Idemo zajedno i pomalo nam objašnjava na španskom. Klimamo glavom i vičemo "si, si!" iako ga jako malo razumemo. Ali razumemo poziv da uđemo s njim u kavez.
Ptice koje nikada nismo videli
On nam pokazuje koje su ptice sasvim pitome pa tako mazimo ćurke i lešinare koji su izgleda veoma umiljate ptice.
Lešinari koji vole da se maze
Ulazimo u kavez sa jastrebovima i orlovima. Družimo se sa pticama koje ni na slikama nismo videli. Poslastica dana je kad nam stavlja tukana na rame da ga hranimo. Potpuno su pitomi kad držite kreker u ruci. Baš smo uživali.
Tukani došli na kreker - prijateljica sa broda Foreigner
Sutradan obilazimo ostrvo. Mali Horhe David koji ima 8 godina, nam prilazi da pita da li može da bude naš vodič. Toliko je sladak da ne možemo da mu odolimo, iako nam vodič i nije potreban. Vodi nas do sela, nekoliko razbacanih kuća oko livade, vodi nas do škole, do druge obale. Vodi nas do Kalabaš drveta i penje se da nam ubere kalabaš da bi pokušali da napravimo sebi činiju (ovde se iz takvih činija jede). Svaki put kad ga slikamo traži da vidi sliku i oduševljava se. Odlučujemo da odštampamo par njegovih slika za poklon.
Gorge David, naš mali vodič
Vreme je za akvarijum. Mnoga ostrva koja smo obišli na ovom putovanju su imala akvarijume, ali sa cenom od 50-150 Evra. Ovde je ulaznica svega US$7.5 po osobi. Moramo da ga obiđemo.
Skok delfina
Za akvarijum su iskorišćene prirodne formacije koralnih grebena u obliku velikih bazena na koje je dozidana ograda da razdvaja pojedine vrste morskih žitelja. Stazice između bazena omogućavaju posetiocima da posmatraju stanare: ajkule, kornjače, list, delfine...
Igre na repu
Najinteresantnije su dresirane ajkule i naravno delfini. Sasvim poseban šou priređuju i ptice koje obleću vodiča i pokušavaju da ukradu ribe iz kofe. Čak skaču po ajkulama ne bi li ukrali neku ribicu. Pošto ovde rade ljubitelji životinja i ptice dobijaju svoj deo.
Ptice se otimaju sa ajkulama
Uživamo u predstavi i ostajemo posle predstave da se družimo sa delfinima. Delfin Stefani nas obilazi i posmatra. Tačno imate utisak da pokušava da uspostavi kontakt. Gleda vas u oči. Uvek se pomalo rastužim. Imam utisak da bi mogla da razgovaram sa njima samo kad bih znala njihov jezik.
Lokalni kafić - u društvu sa prijateljima sa jedrilice Foreigner
Poslepodneva provodimo u lokalnom kafiću, drvena trafika sa nekoliko stolova ispod ogromnog drveta, odmah pored letovališta gde su pića 5 puta skuplja. Sedimo i ćaskamo kad odjednom vidimo maleckog majmuna kako šeta po ogradi letovališta. Odkud majmun kad na ostrvu nema majmuna. Prilazim polako. Majmun ne beži. Vidim da se gega i da teško silazi sa ograde. Pa to je beba!
Neša sa tromesečnim majmunčetom
Pitam zaposlene. Kažu da ima tri meseca i da su ga juče doneli iz Kartagene. Kažu da možemo da ga mazimo. Mali bebac, ne samo što se ne plaši već se pripije i potpuno umiri kad ga uzmete u ruke i kao da kuka "ne puštaj me, treba mi zagrljaj". Nije ni čudo, majmuni u tom uzrastu se drže čvrsto pripijeni uz majku. Nije nam lako da se od njega odvojimo ali moramo dalje.
Rosario će za nas ostati nezaboravan.
Sledeća destinacija nam je arhipelag San Bernardo (Kolubija).
Neli i Neša
SY BAŠJAKO
Objavljeno: 10/03/10