Tipiča pejzaž
Pišu i slikaju
Neša i Neli
24. marta oko podne smo napustili Trinidad i krenuli dalje.
Vetar pola u bok, pola u leđa, prosečno preko 20 čvorova, brzina fantastična pa odlučujemo da idemo direktno do Bonera (Bonaire), prvog ostrva ABC arhipelaga na holandskim Antilima.
Posle tri i po dana stižemo na Bonaire (put od preko 400 NM). Ostrvo je jako nisko pa se ne vidi dok skoro ne naletite na njega. Okrećemo ka Kralendajku (Kraledike) glavnom naseljenom mestu. Vetar se kanališe uz ostrvo i raste na preko 30 čvorova. Srećom talasa nema i jedrimo oštro u vetar da priđemo marini. Neprijatna situacija, pošto nas vetar nosi ka malom Boneru (koralnom ostrvu na pola milje od glavnog).
Palimo motor i čak sa upaljenim motorom jako slabo napredujemo (brzina oko 2 milje).
Žurimo da stignemo u marinu za radno vreme (marina radi samo do 5 sati popodne, subotom samo pola dana, a nedeljom je ofis zatvoren – čudo jedno).
Kralendike Bonaire
Stižemo baš pred kraj radnog vremena. Nalaze nam mesto na doku i vezujemo se.
Po sređivanju formalnosti u marini (čitaj plaćanje bar 7 dana u napred) krećemo u grad da završimo papirologiju sa carinom i imigracijom.
Prosto ne mogu da verujem kako je papirologija jednostavna. Službena lica ljubazna, svi govore perfektno engleski, vize nam ne trebaju i svi nam žele „bon bini“ tj na iskvarenom holandskom (papiete-u) dobar dan.
Pijemo po pićence u baru marine pa u krpice.
Pošto smo od policajaca dobili gomilu brošura o ostrvu krećemo da se upoznajemo sa okolinom.
Ovo su holandski Antili (zajendo sa Curacaom i Arubom).
Službeni jezik je holandski, ali svi koje srećemo govore engleski, španski i neki njihov dijalekat (mešavina ko zna čega i holandskog).
Vrlo je čudno kada lokalci međusobno počnu da mešaju sva 4 jezika, a svi se odlično razumeju.
Tipične kuće na ostrvu
Atmosfera je opuštena, kriminala skoro da uopšte nema, pa se posle dugog vremena i mi konačno opuštamo. Ovde je potpuno normalno da se šeta uveče, ograde oko kuća niske, nema rešetaka, na rivi gomila kafića i restorana i dosta je jeftino za karipske uslove.
Pošto ovde konačno voze normalnom stranom odlučujemo da sutra rentiramo auto i krenemo u obilazak ostrva.
Slatkovodno jezero
Prvi susret sa unutrašnošću ostrva je izneneđujući. Nema tropskih šuma, nema vlage, vegetacija se sastoji uglavnom od kaktusa i neke vrste žbunja. Ostrvo je uglavnom ravno, sa najvišim vrhom na severu od oko 300m. Naselja su lepa, šarena i jako, jako čista i uredna. Srećemo papagaje u krošnjama, guštere sa drečavo plavim repovima na putu, flamingose na slatkim močvarama.
Indijanski zapisi
Obišli smo i stare indijanske grafite na stenama. Vuku poreklo još od 300 godina pre Hrista. Pretpostavljaju da su služili za pamćenje važnih datuma, a u vezi sa položajem zvezda na nebu. Izgleda da je još tada astronomija postojala i funkcionisala u praksi.
Iguane čuvaju zapise u stenama
Na krajnjem jugu ostrva se nalaze velika postrojenja za proizvodnju soli (koja je pored turizma jedna od glavnih privrednih grana ostrva).
Solane
U velikoj, koralnim grebenom zaštićenoj laguni, raj za surfere (vetar stalno jak a talasa nema uopšte). Na plaži nekoliko surf kampova, sve šareno, veselo i puno mladog sveta.
Pored jedrenja na dasci i šetnji po naconalnom parku, ronjenje je jako razvijeno. Kažu da je Boner jedno od 5 najlepših ronilačkih revira u svetu.
Ovde se priroda tretira tako kao da je svuda nacionalni park. Zabranjeno je sidrenje bilo gde zbog korala, nema bacanja đubreta, plaže su čiste, more tirkizno plavo...
Proveli smo se fantastično do popodne i ujedno iskoristili auto da svratimo do velike samoposluge da dopunimo zalihe, a ne vučemo na ruke.
U glavnom najlepša stvar na ovom ostrvu je neobična mešavina svega i svačega, počevši od rasa, jezika, muzike, pa do kulture.
Flamingo
Zamislite naše uživanje kada smo seli u argentinski restoran na rivi, naručili meksičku klopu, pili pivo iz Venecuela, služila nas kelnerica negde iz Latino Amerike, a iz bašte susednog restorana se čula muzika meksičkih marijača.
Zaključili smo da ako bi igde voleli da živimo i provedemo starost to bi bilo to.
Sva ova lepota ima i malo sivlju stranu. U marini smo uplatili bežični internet za sedam dana, koji je crkao posle 3. Neznaju da ga poprave, a do prvog internet kafića ima oko pola sata hoda, po suncu koje prosto prži (i nadasve je skupo - pola sata 10US$)
Mobilni telefoni nam ne rade jer naši provajderi nemaju ugovore sa Bonerom, a kao kruna svega ne možemo da primamo i šaljemo mailove sa satelitskog telefona (što nam je potrebno za skidanje prognoza), jer je naš provajder kupljen od francuskog Telekoma, pa nam sada ne daju da se kačimo na net.
Ako uzmemo novu SMS karticu od francuskog Telekoma propade nam preko 500 minuta koje već imamo uplaćeno.
Pregovaramo telefonom sa Amerikom da nešto urade, ali opet nam fali net.
U glavnom opšte rasulo sa tehnologijom 21-vog veka.
Ne želimo da krenemo ka Panami dok ne rešimo pitanje prognoza, jer nam je sat. Telefon jedina komunikacija sa svetom, a do Paname ima 10-tak dana jedrenja.
Jedrenje uz obalu Kolumbije ka Panami se smatra za jedno od najtežih na svetu. Vetrovi su stalno preko 20 čvorova, vrlo često i preko 30, velikim i kratkom talasim i sa jakim strujama.
Ovo odlaganje nam pravi još dodatni problem sa planiranjem daljeg puta, jer u Panami trebaju da nam se pridruže još dva člana posade iz Beograda, za dalji put do Galapagosa i posle do francuske Polinezije.
Dok čekamo da razrešimo problem Satelitskog telefona, da ubijemo nervozu zbog čekanaja, napravili smo malu dodatnu tendu, koja može da se drži nad kokpitom i dok jedrimo, jer sunce jako prži i umara.
Puno pozdrava sa Bonera
Neli & Neša
SY BAŠJAKO
Objavljeno: 08/04/09