Pišu i slikaju
Neša i Neli
Trinidadski Karneval vuče korene još iz vremena kada su francuski katolički farmeri došli na Trinidad (1789.g) i sa sobom doneli tradiciju evropskog karnevala. Afrički robovi su sa sobom doneli sopstvenu tradiciju maskiranja i održavali su festivale u vreme žetve i paljenja šečerne repe (Canboulay). Oba ova rituala obuhvatala su maskiranje, borbu štapovima, bubnjare i mimiku.
.jpg)
Nakon oslobađenja od ropstva 1838 godine, Camboulay je postao simbol slobode i otpora. Britanska kolonijalna vlada je pokušala da zabrani Camboulay, ali nikada u tome nije uspela. Tako se tradicija karnevala na Trinidadu razvijala dok nije dostigla međunarodni karakter.
Čuli smo priče da je karneval na Trinidadu bolji od karnevala u Riu. Pošto nismo bili u Riu, ne možemo da poredimo, ali ono što je sigurno je da je to zaista narodni festival. Mogli bi smo da kritikujemo karneval zbog nedostatka koreografije i neprestanog ponavljanja dve iste pesme. Ali ono što karneval čini zaista jedinstvenim je što svi učestvuju, svi (uključujući i nas posmatrače) mogu da se pridruže povorci, da odigraju ili samo kaskaju u ritmu muzike.
U organizovanim grupama učestvuju od kafe kuvarice do članova vlade, tu su i predstavnici javnih kuća i transvestiti, dame sa kamelijama, generali, svi uredno maskirani igraju.
Mi smo naročito uživali u dečijem karnevalu koji se održavao dan pre početka karnevala. Posmatrali smo zbunjenu i nakinđurenu dečicu kako se prave veliki, a umiru od treme pored ponosnih mama ili tata. To je bila je neočekivana poslastica, jer smo krenuli da obiđemo grad dan pred Karneval.
Karneval se tradicionlno otvara u 4 ujutro u ponedeljak popularno nazvanim „J’ouvert“ (otvaram na francuskom) koji je nasledio Camboulay kao simbol oslobođenja od ropstva. Tada se narod okuplja na ulicama u opštoj žurci na kojoj se prskaju bojama da se pripreme za karneval. Ulicama guraju kade pune belog ili crnog blata u koji vas ubace ako vas stignu, a ako ne, barem vas gađaju ili prskaju.
Posle J’ouvert-a smo na vratima kupatila zatekli znak „ Mole se učesnici J’ouvert-a da se isperu crevom pre ulaska u kupatila“. Možete samo zamisliti kakav se haos napravio od silnih boja i blata.
Uglavnom Karneval je opštenarodno veselje. Naša Guča je mala beba po pitanju buke i količine muzičkih decibala koji se čuju na ulicama.
Ispred svake grupe ide kamion sa ogromnim zvučnicima, trešti muzika tako da vam se sve „iznutrice“ pomeraju i skakuću u ritmu. Držao sam otvorenu konzervu piva u ruci na desetak metara od kamiona i odjednom je pivo počelo da kipi van konzerve. Bubnjalo mi je u ušima još par sati po povratku u našu tihu marinu, a radio nismo palili sledećih par dana.
Boje i kostimi su fantastični, ritmovi pravi karipski, narod razdragan… opšte veselje.
Pored tolike količine pića i tolike gužve incidenti i tuče su nezaobilazi deo Karnevala.
Ove godine je događaj prošao bez većih problema, verovatno zato što su sve policijske snage (čak i rezervisti) bile angažovane na ulicama.
Meni se naročito dopao deo sa Steel bandovima (sviraju u limene bubljeve svih veličina) a smisao za ritam im je prosto fantastičan, što nije ni čudo sa obzirom na afričko nasleđe stanovništva. I ovi bubnjevi su nastali u vreme kada su zabranili ritualna okupljanja sa bubnjevima stanovnistvu, pa su oni od otpada lima sklepali limene bubnjeve.
Samo da se zna i mi smo kupili jedan „Steel pan“, mali limeni bubanj na čijem se dnu nalaze rukom izkuckana uzvišenja koja daju razne tonove (cela notna lestvica) tako da mogu da se sviraju i melodije, a ne samo ritmovi. Vežbaćemo na njemu kada stignemo u neku nedođiju, sada nesmemo da nas zbog našeg „znanja“ ne izbace iz marine.
Da sumiramo: proveli smo se fantastično. Dan posle Karnevala nas je naša Dragana napustila, odletela nazad za Grenadu, pa kući.
Opet smo ostali sami i polako se vraćamo svakodnevnoj rutini, ali o tome drugi puta.
Pozdravi
Neli & Neša
BASJAKO
06/03/09