Selo Pinos
Pišu i slikaju
Neša i Neli
San Blas ostrva i pripadajuće kopno predstavljaju autonomnu pokrajnu “Kuna Yala”. Kuna indijanci ne vole uobićajni naziv “San Blas” jer on vuče poreklo od španskih osvajača.
Kuna Yala je pokrajna na jugu panamske karipske obale sa 360 prelepih ostrva. Ova ostrva su poznata širom sveta iz mnogobrojnih razloga: prvo, ovde žive Kuna indijanci koji i danas žive kao pre 400 godina kada su stigli prvi Španci. Od svih američkih indijanaca, najviše su sačuvali kulturu i tradicionalan način života, uprkos dobrim vezama sa tzv. civilizacijom (redovne linije vode malim avionima proizvedenim još za vreme II svetskog rata do Panama Citija). Istovremeno, na kopnu se nalaze netaknuta prostranstva prašuma, dok je okolno more (akvatorij) neverovatne lepote, šarenih koralnih grebena i bogatih voda. Kune čuvaju svoju pokrajnu sa velikom pažnjom pa je priroda u ovom delu sveta neoštećena ljudskom rukom.
Pogled sa broda
Naša prva stanica u San Blas je Isla Pinos. 130 NM od St Bernarda. Planiramo put da stignemo oko podne jer su San Blas ostrva okružena koralnim grebenima, ergovima i plićacima. Tada je važno da se stigne kad je sunce visoko na nebu, ili iza leđa, da bi mogle koliko toliko da se razaznaju dubine i formacije. Ovde to zovu „čitanje vode“. Sonar ne pomaže baš puno. Kad da dubinu verovatno ste već na koralnom grebenu.
Ja nemam mnogo iskusta sa čitanjem vode pa sam malo nervozna. Dogovaramo se da Neša viče dubinu kad god može kako bih ušla u štos i naučila da razaznajem dubine i opasnosti. Karte su neprecizne - i papirne karte i GPS. U ovom delu sveta nisu rađeni „survey“ (sondiranja dubina) i to piše i na kartama.
Vamos a la playa
Najteže vode do sada, a karte neprecizne!!!
Srećom, nabavili smo odličan peljar. Eric Bauhaus je, ploveći godinama kroz ove vode, odlučio sam da napravi survey i peljar, i to kakav. Postavio je novi standard za peljre: sva ostrva i grebene i dubine je postavio na raster karte sa tačnim pozicijama i rutama između ostrva, tako da može da se priđe i najmanjim ostrvima i zaklonjenim sidrištima.
Neko se onda setio da ubaci karte u navigacioni program Sea Clear. Te karte nam je još u Kurakau dao Mark na fleš memoriji. Možemo čak i da ga prikačimo na ručni GPS pa da navigamo uz njega.
Ipak, to nisu zvanične karte pa nismo sigurni da li smemo da im slepo verujemo. Ne znam da li možete da zamislite da pravite rutu koja vas vodi direktno preko koralnih grebena i kopna po zvaničnim kartama. Nije prijatno! Logika vas tera da pronađete neku među-rutu koja je bezbedna i po zvaničnim kartama i po Bauhausu. To smo pokušali, ali smo ubrzo digli ruke jer su prolazi između grebena toliko uski da nema mesta za međurešenja. Trebalo je odabrati. Ili da koristimo zvanične karte koje daju napomenu da nije rađen survej (u stvarnosti nisu upotrebljive ni za šta) ili Bauhausove karte na kojima stoji napomena da nisu za navigaciju (pošto nisu zvanične karte on nema pravo da daje karte za navigaciju).
U Beogradu sada pada sneg
Nakon bezbroj konsultacija sa drugim jedriličarima, odlučujemo se za Bauhausa i širom otvorene oči.
Srećom, prilaz prvom ostrvu „Isla Pinos“ je relativno jednostavan. Uvala je široka i otvorena, a preko koralnih grebena se razbijaju talasi tako da nema nikakve dileme gde su. Tek je 11 sati ali je vedro i sve se plićine jasno razaznaju. Bez stresa ulazimo i sidrimo se. Bauhaus je precizan. Prema zvaničnim kartama smo prešli preko pola ostrva, a ruta bi nas odvela pravo na grebene.
Usidreni smo u prelepoj uvali sa pogledom na ostrvo sa kokosovim orasima i dugačkom plažom kao sa razglednice. Na kraju ostrva je Kuna selo. Na sidrištu još 5 brodova. Svi zaključijemo da ovde konačno nalazimo ono što smo sve vreme tražili ploveći kroz Karibe.
 |
Po protokolu odlazimo da obiđemo poglavicu i da tražimo dozvolu da boravimo u njegovim vodama. Poglavica živi u jedinoj kući od cigle u selu. Poziva nas da sednemo i doziva prevodioca. Horacio, ima 72 godine, je zadužen za nas dok smo u njegovim vodama. Tražili smo i dozvolu da slikamo poglavicu (Sailu) iako smo znali da su male šanse da nam da odobrenje. „Jel možete da mi napravite sliku?“ Pita. „Da“ kažemo. „Onda može, ali sutra. Danas možete da slikate moju unuku.“ I zaista poglavica održa reč. Zahvaljujući našem malom štampaču možemo da se pohvalimo da smo jedni od retkih koji su slikali poglavicu. Kune ne vole da se slikaju. Neki su sujeverni, nekima je dosadilo da ih jure glupi turisti da ih slikaju, a većina je počela da traži $1 za sliku kada su shvatili da se razglednice sa Kunama u tradicionalnoj odeći prodaju u Panami za 1$. |
A mama je pobegla od foto aparata
Krećemo u obilazak ostrva za koji treba oko 3 sata. Horacio nas vodi. Prolazimo plaže, plantaže kokosa i banana, prašume, grebene, kamenje. Postavljamo mu milion pitanja. Horacio odgovara na sva pitanja kratko, nedorečeno. Nismo baš zadovoljni odgovorima. Ne bunimo se jer smo ovde ipak gosti. Nailazimo na jedan deo gde je i drveće i kamenje prekriveno nekim crvenim prahom. Pitamo ga šta je to. On kratko odgovara „to je prirodno“. Ovaj put odlučujemo da ostanemo uporni da dobijemo odgovor koji će nas zadovoljiti; odakle? šta? kako? „Prirodno, to je prirodno“ ponavlja on. Konačno shvatamo da možda ovaj narod jednostavno ne postavlja takva pitanja. Taj crveni prah je deo prirode isto koliko je i more puno riba. Možda je to tajna da se priroda sačuva.
Ma to je sve prirodno
Svi su veseli, nasmejani i zadovoljni. Sve što im treba imaju na ostrvu, u vodama ili na obližnjem kopnu. Ono što nemaju donose im kolumbijski brodovi da trampe za kokosove orahe.
Kune žive na pojedinim gusto naseljenim ostrvima dok su im imanja na kopnu ili na drugim ostrvim (svega nekoliko sela uključujući i isla Pinos, se nalaze na ostrvima gde su i plantaže).
Ekološki WC
Sela su veoma uredna i fascinantno čista. Svako jutro žene izlaze na ulice i metu sve okolo, čak i kada nema šta da se čisti. Tradicionalna sela čine kolibe od prirodnih materijala. Okvir se pravi od bambusa, podovi su malo uzdignuti od utabanog peska i zemlje. Zidovi se prave od trske, krovovi od lista palme. Sve se to uvezuje lijanama koje su sposobne su da izdrže i najgore nevreme. U kućama ima malo nameštaja. Kune spavaju u ležaljkama (hamocima). Obično ležaljke vise sa greda koje istovremeno služe i za kačenje odeće. U kući obično imaju jedan sanduk gde drže “dragocenosti”, klupe koje su sklepane od greda. Ognjište se nalazi u najudaljenijem uglu, a mnoge kuće imaju dve odvojene kolibe, jednu koja služi kao kujna i jednu za spavanje.
Kuna međa
Imanja nisu ograđena i svako ima pravo svuda da prođe. Imanja su obeležena balvanima ili kokosovim lišćem pa se tačno zna šta je čije. Iako su mnoga ostrva nenaseljena, svaki kokos na svakom ostrvu ima svog vlasnika. Začuđujuće, ali koliko god izgledao jednostavan život, na keju stoji kućica gde se zapisuje svaka stvar koja ulazi i izlazi sa ostrva. Ljubazne Kune nam objašnjavaju i pokazuju. Evidencija služi da se spreči zloupotreba i krađa. Nikako nam nije jasno kako mogu da znaju da li čovek iznosi svoj ili tuđi kokos, tj kako ta evidencija pomaže u sprečavanju krađa. Valjda imaju sistem.
Kokos-trans
Upoznajemo i Davida. Mlad momak koji će da nasledi Horacija kao vodič. Završio je turističku školu u Panama Citiju i govori engleski nešto malo bolje. Ambiciozan momak koji žarko želi da primeni ono što je naučio u turističkoj školi, iako je svestan da to neće ići tako lako, jer selo ne želi da se menja. Istina, ne nose svi više tradicionalnu odeću ali žive sasvim tradicionalno bez vode i struje, a hrane se samo onim što može da se lokalno ulovi ili ubere.
Kapetan i Poglavica
Kune su drugi najniži narod na svetu, posle Pigmeja. Lepo su građeni, veseli, zdravi i imaju neograničenu energiju. To je miroljubiv, neiskvaren narod gde je kriminal bilo koje vrste veoma redak. Kune žive bez stresa i bez želje da išta promene. Bude se pre zore, da bi već u zoru stigli do kopna (ili drugog ostrva) svojim ulu-om (pirogom izdubljenom od jednog stabla) veslajući ili na jedra. Na kopnu treba da prepešače još par kilometara do imanja, gde prikupljaju kokose, banane, voće, šećernu repu i drvo za ogrev. Vraćaju se oko 13:00, kad počinju da razmenjuju robu, obilaze jedrilice da ponude robu ,a poslepodne provode odmarajući se, pecajući ili veslajući okolo sa decom. Uveče se okupljaju u i oko “Congresa” (Kongreso je obično najveća koliba u naselju i pretstavlja mesto okupljanja, seosko veće) i ležu rano.
Presa za šećernu trsku
David nas poziva u njegovu kuću na večeru. Njegov rođak je ulovio planinsku svinju, kaže sa lukom i strelom, pa zove na gozbu. Ne možemo da se pohvalimo ukusom jer je pirinač suv, a od mesa smo dobili parče koske sa puno masti i svega zalogaj- dva mesa. To je uobičajena Kuna kuhinja. Riba, jastozi, rakovi, divlja svinja - sve bez začina, pirinač i povrće kao što je Juka, Plantan, banana skuvana u kokosovom mleku. Važno je bilo probati šta i kako oni jedu.
Staze i bogaze
David nas vodi stazicom na vrh ostrva do velike antene. Kaže da je odozgo pogled na okolnu ostrva i kopno veličanstven. Vidljivost nije dobra, ali ipak krećemo jer smo planirali da otplovimo sutradan. Šetnja je zaista lepa, jedno pola sata veranja uzbrdo kroz prašumu, ali gore ništa ne možemo da vidimo od guste šume koja okružuje antenu. „Ništa se ne brinite“ kaže David „Ja ću da se popnem na antenu i da slikam za vas.“
„Ali !!! nismo se ovde penjali samo za slike. Hoćemo mi da vidimo. Slike služe samo kao uspomena na ono što smo MI videli“ negodujemo. Polako shvatamo kolika je razlika između naših kultura. Oni baš ne shvataju zašto smo tu i šta u stvari tražimo.
Ujutro, krećemo dalje. Pravac ostrvo Ustupu udaljen 20-tak NM. Odlučujemo da isplovimo na uski prolaz između grebena na severnoj strani ostrva. Alternativa je krug oko ostrva i bar jedan sat duži put. Posmatramo kuda prolaze druge jedrilice i hrabro krećemo.
Usko je, plitko je, ali prolazimo...
Neli & Neša
SY BAŠJAKO
Objavljeno: 04/04/10