Uvala St George
Pišu i slikaju
Neša i Neli
Ma sjajno je sve to što smo zamislili. Malo radimo – malo jedrimo. Ipak na kraju krajeva morali smo da se suočimo sa činjenicom da nikako nećemo uspeti da uštedimo dovoljno da nastavimo put. Da nam je bio cilj da stvaramo sebi novi život na Karibima, to bi bilo idealno rešenje. Mogli smo da ostanemo. Radili bi od projekta do projekta. Nekoliko nedelja rada pa onda krstarimo okolo do sledećeg projekta i tako u krug. To bi svakako bio lep život. Upoznali bi Karibe ali ne bi dalje stigli.
Mi nismo krenuli u potragu za novim životom. Mi smo savršeno lepo živeli u Srbiji ali smo imali i jedan san. Da jedrimo oko sveta i tako, iz malo drugačijeg ugla, upoznamo svet.
Poslali smo par upita u Beograd. Na naše veliko zadovoljstvo, ponude su počele da stižu. Više nego što smo očekivali. Više nam se isplati da se vratimo za Beograd na 6-8 meseci, gde ćemo moći da zaradimo i uštedimo za nastavak puta a i rešimo zaostale probleme kod kuće. Dogovorli smo poslve i po prvi put posle dužeg vremena, osećamo da radimo pravu stvar i da imamo pravo rešenje.
Tako smo se priklonili jednoj velikoj grupi kruzera koji pola godine plove, a drugu polovinu godine provode radeći u svojoj rodnoj zemlji.
Počeli smo da tražimo opcije za kupovinu jeftinih avio karata. Kopanje po netu nije dalo neke rezultate (nismo baš stručni za nalaženje konekcija, a trebalo je uzeti u obzir da nam trebaju i vize). Na kraju smo zvali agenciju iz Bgd-a koja se time bavi. Našli su nam dosta povoljne karte sa Grenade, preko Tobaga, Venecuele i Frankfurta za Bgd. Ostajemo svuda u tranzitu pa nam ne trebaju vize, ali su zato čekanja na aerodromima na konekcije podugačka (put bi trebao da traje preko 30 sati). Važno je samo da je cena dobra.
Polazak je 18. maja sa Grenade.
Mešaju nam se osećanja. Sa jedne strane se radujemo što ćemo da vidimo decu, unuke i prijatelje, a sa druge nam je žao što prekidamo put i ostavljamo Bašjako. Drago nam je što dolazimo, a žao što odlazimo.
Pronašli smo marinu na Grenadi gde možemo da izvadimo i na „sigurnom“ (ako takvo šta uopšte postoji na Karibima) ostavimo brod. Sledila je prepiska sa našim osiguranjem sa pitanjima da li Grenada (koja se nalazi van uobičajenih puteva uragana) dolazi u obzir i da li naša polisa pokriva eventualne štete. Odgovor je bio pozitivan, pa šaljemo rezervaciju u Grenada marine i zakazujemo vađenje broda za 15. maj.
Sada samo trebalo požuriti i stići do Grenade na vreme.
Bequia - Plaža
Prva usputna stanica nam je Bequia na Grenadinima (St Vincent i grenadini). Poznajemo je već od našeg zadnjeg boravka i regate.
Bequila - Restoran
Sledeća stanica je Union Island takodje na Grenadinima.
Palm Island
Jedrenje je bilo dosta naporno. Vetar dosta po pramcu, brod tuče orcu, stenje, talasi nas zalivaju. Žurimo da stignemo pre mraka jer je ulaz u zaliv malo problematičan. Potrebno je da se prodje izmedju hridina i koralnih ostrva. Nimalo naivno. Pomišljamo kako li je bilo jedriličarima dok nije postojao GPS. To je zaista sjajna stvar.
Ove grebene treba obići za Union Island
Namera nam je bila da se odjavimo iz St Vincenta kad stignemo kako bi mogli da krenemo rano ujutru. Zatekli smo zatvorenu carinu, nered po dosta praznim ulicama i poprilično „veselo“ stanovništvo. U čudu otkrivamo da je danas praznik i da je narod slavio ceo dan. Union Island je mnogo lepo ostrvo. Zaista nam je žao što smo došli u pogrešan dan i zatekli rasulo.
Union Island - Piljarnice
Moraćemo da se odjavimo ujutro i krenemo za Grenadu tek oko 09:30. Zbog dužine puta smo rešili da prvo svratimo do zaliva St Georges. U St Georgu je „port of entry“ – ulazna luka gde možemo završiti i ulazne formalnosti.
I oni jedre
Jedrimo oštro, opet u orcu. Jaka struja nam je do polovine puta odmagala, a zatim se okrenula i krenula da radi u našu korist. Na momente, iako samo sa jako skraćenom đenovom, jurcamo i preko 8 čvorova.
Motor nam pomaže da savladamo jako zbunjeno i ukršteno more.
Union Island prilaz - Na grebenima kuća sa palmama
Prilaz St Georgu je dosta nezgodan. Ima dosta plićina i grebena, pa je potrebna velika pažnja kod uplovljavanja u unutrašnju lagunu.
Kod prvih, takozvanih ulaznih bova, koje obeležavaju plovni put nešto počinje da se dešava sa motorom. Obrtaji sasvim bez razloga padaju, pa se opet podižu, motor se muči i za nama se vije veo dima. Sve je jasno, zapušio se filter. Dizel koji smo sipali nije bio čist. O ne, valjda neće sada kad nam je najpotrebniji da nas izda. Dubina u kanalu je od 5 do 8 metara. Neli trči na pramac i sprema sidro, zlu ne trebalo. Ako motor skroz zakaže, jedra nam neće biti ni od kakve pomoći, vetar je jak, pravo u glavu, struja nas tera na grebene koji su jako blizu. Rešavamo da ako motor stane bacimo sidro u sred kanala i plovnog puta i tražimo pomoć da nas neko otšlepa do lagune. Na našu sreću, sa motorom na izdisaju polako stižemo do lagune. Sidro hvata od prve, gasimo umornog Perkinsa i sedamo da popijemo po rum, odahnemo i malo smirimo uzburkane živce.
St George - Marina
Peljar kaže da su struje u laguni izuzetno jake i da treba paziti kako se sidri, naročito ako nema vetra, jer struje okreću brodove na sve strane i postoji mogućnost da se usidreni brodovi sudare. Brod se na sidru vrti skroz nelogično, a i brodovi oko nas vode svaki svoju politiku. Posmatramo putanje brodova i zakljućujemo da imamo dovoljno prostora i za najavljeno okretanje od 360 stepeni.
Našim gumenjakom idemo do jaht kluba gde se nalazi carina, prijavljujemo se i žurimo nazad na brod da probamo da osposobimo motor.
Pretpostavljam da nešto nije u redu sa dovodom goriva. Menjam predfilter i fini filter za naftu. Jako su prljavi, posledica loše nafte sa St Lucije. Na red dolazi odzračivanje motora. Radim sve po redu po Perkins manualu, motor kreće, ali se posle par sekundi ponovo gasi. Opet sve ispočetka, pumpaj, odzrači, zavrni, ali motor ni makac. Oko mene svinjac. Zamašćene krpe, ubrusi, alat klizi iz ruku... Posle ko zna koliko pokušaja ne uspevam da ga pokrenem. Počinjem da gubim živce. Sutra moramo da budemo u St Dejvidu, da vadimo brod, a do tamo ima još oko 20tak milja plovidbe na motor jer je nemoguće zaobići ostrvo na jedra, a pogotovo ubaciti brod pod dizalicu. Pokušavam po ko zna koji put, ali motor se uzjogunio pa ni makac. Da se bar malo zakašlje i da neki znak, ali ništa.
Plašim se da ću pokušavajući i dalje potpuno da ispraznim baterije i šta onda. Brod na „gurku“ ne mogu nikako da upalim.
Rešavamo da pokušamo da nađemo nekog dobrog mehaničara. Pomoć dobijamo do službenice u jaht klubu. Zove njihovog mehaničara i on čvrsto obećava da će sutra ujutru navratiti do nas.
Nervozno čekamo mehaničara i nadamo se da nije neki ozbiljan kvar, jer će nam to opet poremetiti planove. Ako ne stignemo na avion na vreme propadaju nam karte, a ko zna kada i kako možemo da nabavimo druge.
Na svu sreću mehaničar dolazi na vreme i dok Neli u vešeraju pere i suši naš prljavi veš mi krećemo u ljutu borbu sa uzjogunjenim motorom.
Odzračujemo ponovo motor i majstor pokušava da ga pokrene iz mrtvih sa „start“ sprejom. Motor daje prve znake života, kašljuca, trokira i dimi.
Odzračujemo sada i dizne i on polako hvata zalet. Posle skoro sat gnjavaže sastavlja turu i počinje normalno da radi. JUPIIII opet smo pokretni.
Iz St Georgea isplovljavamo oko podne, ful gas i žurimo da stignemo do Grenada marine na vreme.
U zaliv St Dejvids stižemo oko 16 časova, trk na obalu jer jard radi samo do 5. Potvrđujemo dogovor za vađenje broda za sutra popodne.
Vraćamo se na brod i počinje veliko spremanje za ostavljanje broda na 6-7 meseci.
Oni koji nisu ostavljali brod bez kontrole na duži period ne znaju koliko toga ima da se uradi. To pogotovo važi za mesta gde postoji velika verovatnoća jakih vetrova. Skidamo i pakujemo u brod sva jedra, sprej hud, gumenjak, pojaseve, pentu i sve ono što je bilo na palubi. Sa broda se mora skinuti sve što može da pretstavlja otpor vetru i tako poveća pritisak i sile na stalcima.
St Davids - Uvala
WD 40 radi na sve strane, skidamo sve konope koje možemo, da ne propadaju od sunca, a one koje ne možemo, peremo, sušimo i lepo slažemo.
Bašjako je izvađen na suvo, postavljen na stalke i jakim gurtnama (straps) vezan za zabetonirane nosače, da se ne bi slučajno pomerio i pao sa nosača ako neko čudo, ne daj bože uragan, zaduva (svi brodovi koji su oko nas su potpuno ogoljeni i vezani). To je velika pogodnost ove marine jer ova praksa još nije uhvatia korene u drugim marinama.
Oprali smo sve što smo mogli, napunili tankove sa vodom (poluprazni tankovi su divno mesto za razmnožavanje raznoraznih gljivica i bakterija), pobacali svu hranu koja bi mogla da se pokvari (miris zaboravljenog luka, ucvraljava pašteta ili gomila mrava i buba na previđenom komadu hleba se ne zaboravlja lako).
Pakujemo se na brzinu i pripremamo za sutrašnji odlazak.
Pred polazak prskamo sprej protiv buba po unutrašnjosti broda da sprečimo (ako se to u tropima uopšte može) razvoj raznoraznih buba. Zatvaramo sve ventile na brodu jer ose znaju da u njima naprave gnezda.
Uglavnom radimo sve što se setimo da bi na zimu kada se vratimo zatekli brod u što boljem stanju.
Strapped down
Naš dragi Bašjako izgleda tužno tako go i bez jedara, ali mu čvrsto obećavamo da ćemo se vratiti, ponovo ga nagizdati i nastaviti naš put u novo, lepo i nezaboravno.
Puno pozdrava i vidimo se u Beogradu
Neli&Neša
Suvozemci