Pišu i slikaju
Neša i Neli
Dok odmaramo zaista uživamo
Hteli smo da napišemo nešto o piratima, ali prvo je trebalo da istražimo gde su problemi, zasto su tolike međunarodne snage u edenskom zalivu nemoćne. Što smo više čitali, to smo se više zgrožavali... pa se nervirali... pa odustajali, pa opet uzimali da pišemo, pa se opet nervirali, pa odustajali.
A život ide dalje.
Tekst o piratima ćemo završiti kad - tad, ali evo šta se dešavalo u međuvremenu.
Zemljotres u Japanu, cunami uzbuna i za Fidži. Dobili smo informaciju od prijatelja kruzera koji su bili u gradu i videli izveštaj na televiziji. Talas je predviđen da stigne do Fidžija u 03:56 ujutru. Nešto kasnije je telekom slao SMS-om naređenje svima da se penju na brda.
Pogled sa brda
Mi smo odmah skočili na internet. Pregledali smo prognoziranu putanju i položaj naše uvale u odnosu na potencijalni cunami. Bili smo na najboljem mogućem položaju. Talas bi stigao sa severozapada, a mi smo na jugositoku ostrva u dubokom zalivu Nakama Krik. Procenili smo da i ako osetimo cunami na toj udaljenosti, (jer cunami ume da zakovrne oko ostrva), ne može biti veliki. Otpustili smo kanape na mrtvom sidru, da nam se pramac ne potopi ako talas stigne i voda naglo poraste i dežurali celu noć. Što je sigurno, sigurno je.
Najvažnije je bilo da obavestimo nekoliko jedriličara koji su, baš u vreme kad je predviđeno da talas stigne do Fidžija, trebali da prolaze između dva ostrva, gde su mogli biti izloženi Cunamiju. Poslali smo e-mail poruke, ali niko dok jedri nema uključen internet. Zvali smo i telefonom i radio stanicom. Nisu bili dostupni. Pošto su vode Fidžija pune koralnih grebena, brinuli smo, jer Cunami, koliko god da je mali, može da ih baci na greben ako nisu spremni da odreaguju. Na kraju smo ipak uspeli da ih dobijemo telefonom nakon više pokušaja i sve je dobro prošlo.
Hibiskus highway vodi oko ostrva
Onda smo imali problema sa strujom - sa punjenjem akumulatora - pa nismo palili kompjuter... osim za nuždu. Prvo smo utvrdili da se baterije sve brže prazne. Naša podsvest je još ranije zabeležila da se baterije nisu punile kako treba, ali nismo preduzimali nikakve mere osim što smo komentarisali: “Jesi li primetila da se baterije pune samo do 13.6V. Nešto nije uredu, ne pune se punom snagom, moraćemo da pogledamo…” “Sutra ćemo.”
Na Fidžiju je jako teško raditi bilo šta. Jednostavno je prevruće. Sve što može da se ostavi za sutra, ostavi se, u nadi da će sutra biti malo svežije. Može da se radi samo od 06:00-09:00 ujutru. To je samo tri sata dnevno, ili dva i po sata ako odbiješ pripremu. Možda može i sat - dva predveče, ali tada obično pada kiša ili ste pozvani na piće. Ako uzmete da je kišna sezona i da stalno pada kiša, onda vam je jasno da se broj radnih sati svede na 12-16 sati nedeljno, ako imaš sreće. Tako je jednostavno prepustiti se.
Pored puta
 Ma i Oni Mala Oni nas uvek zabavlja u Waitui marini |
Mi imamo 4 akumulatora u “kućnoj” banci. Tri se nalaze u krmenoj kabini, a jedan u lokeru (spremište u kokpitu) i sve četiri su zatrpane sa jedno 200 kila stvari. Vađenje svih tih stvari je teže nego sam rad, a i valja se odmoriti nakon toga… a onda počne da pada kiša. Naravno, stvari iz lokera i krmene kabine su raspoređene po salonu i svuda po brodu (ne možemo sve da ostavimo napolju jer šta? - pogodili ste… padaće kiša). To sve povlači za sobom da je kompletan haos u brodu, pa kad zatreba neka alatka, to je po pravilu baš ona koja je zatrpana ispod 50 kila stvari u nekom budžaku. Kad je odtrpamo, valja se odmoriti… a onda počne kiša. Nema veze, sutra ćemo! Testiranje baterija nije jednostavna stvar. Treba ih sve dubinski napuniti, pa razdvojiti, pa meriti, pa gledati kako se prazne i pratiti kako se ponašaju. Pa opet puniti. Ispostavilo se da je punjač riknuo (koristimo ga kada punimo baterije našim malim Honda generatorom), a ispostavilo se i da se naš “smart charger” – pametni regulator punjenja (kada punimo sa motorom), zaglupeo i prebacio na neki sasvim levi program punjenja. Kao rezultat se akumulatori nisu do kraja punili i došlo je do sulfatizacije (a stari su samo 18 meseci). Počeli smo mukotrpan posao oporavljanja baterija. Usput smo zamenili tj stavili deblje kablove koji povezuju baterije u jednu banku. Bila je to duga i teška borba. Ishod je još uvek neizvestan. Izgleda da smo uspeli da oporavimo sve, osim jedne baterije. Ne odustajemo još. Ali će i da nas košta. Novi punjač će morati da stigne iz Amerike, a ako ne uspemo da oporavimo baterije, to će da traje a i da boli po džepu. |
Pred tehničke “zabave” imali smo pre par dana i malo vremenske zabave.
Ciklon Bune je daleko ali ipak ga osećamo
Uragan Bune je prošao pored Fidžija. Objavljeno je ciklonsko upozorenje za Fidži. Samom ivicom je dokačio Savu Savu. Imali smo puno nevera sa grmljavinom i pljuskovima, udare vetra od preko 30 čvorova. Kratki ali snažni. Imali smo čak i malo talasa. Moramo da priznamo da smo ušuškani u ovoj našoj maloj uvali, pa kad se dignu mali talasi odmah se brinemo. Razmazili smo se skroz. Ipak, kad prolazi blizu ciklon, ono što vas uvek brine je: šta ako malo skrene, šta ako su meteorolozi pogrešili? Uglavnom, tri dana smo morali da obustavimo poslove. Brod u haosu, ljuljamo se, alat leti na sve strane, kiša pada svaki čas… Već se pomalo nerviramo. |
 Mala Indijka |
Satelitski snimak Ciklona Bune
Ono što nas automatski trgne iz letargije su naši “kućni ljubimci”. Dobili smo buba-ruse. Ovde ih zovu nemačke bube, a bubašvabe su američke bube. Skoro svako okupljanje jedriličara, pre ili kasnije, pređe na razmenu iskustava o buba-rusama. Razmenjujemo recepte, sprave, sredstva. Sve jedrilice su zaražene. Vodimo rat sa njima već mesecima. Uspevamo samo da ih držimo pod nekakvom kontrolom. Naprskamo ceo brod, nestanu, ali nekoliko dana kasnije, eto ih opet. Kažu da su ovdašnje buba-ruse postale imune na otrove, da doleću sa obale, da ih donosimo u voću i povrću sa pijace, da se kriju u kartonskim kutijama, da kartonske kutije ćesto imaju jaja…
Bambusa ima na pretek - još uvek se koristi za pravljenje splavova
Sve treba pregledati pre nego što se unese na brod. Na brodu imamo ceo arsenal otrova. Sprejevi, praškovi, krede, zamke. Na kraju smo zaključili da treba staviti sve te otrove odjednom. Ceo brod je išaran kredom, čepovi od Koka kole sa mešavinom borske kiseline i medom raspoređeni su svuda po podu i budžacima. Čovek koji vrši dezinsekciju nam je bio već dva puta i prskao brod sa pojačanim sredstvom. Sprej sa dugotrajnim dejstvom je pri ruci, klopke su postavljene na strateškim mestima po brodu. Optimisti smo. Bar nedelju dana ćemo biti mirni.
Avionče na sidru
U međuvremenu čekamo da nam metalostrugar Leon napravi metalne nosače za motor. Naime, motor već duže vreme trese, jer dva od ukupno osam šrafova više ne drže, a i drugi nisu baš kako treba. Postolje polako truli. Stavljali smo sve veće šrafove, ali bi se i oni posle nekog vremena olabavili. Namera nam je da na postolje motora montiramo metalni okvir koji će moći da drži motor. Moraćemo da vadimo i motor. O svemu tome ćemo pisati kad budemo obavili radove, ali za sada samo da napomenemo zašto već 3 nedelje čekamo nosač. U maloj uvali Nakama Krik, kod sela Savu Savu, je zaglavio puntičko - teretni brod Sulivan. Raspali su se ležajevi na kopči motora. Greška u izradi potpuno novog dela… Za to vreme teret i putnici čekaju. Leon je u maloj metalostrugarskoj radnji preuzeo posao popravke velikog broda, tako da mi čekamo da završi važnije stvari (Sulivan stoji već 3 nedelje, a to je brod koji vrši snabdevanje Savu Savua).
Ne, nismo u Indiji
Zbog trešenja motora nam je i riknuo zadnji ležaj osovine. Svuda smo tražili bezuspešno. To je tip gumenog ležaja koji još koriste samo stare francuske jedrilice, pa je bilo logično da mogu da se nabave na francuskom ostrvu St Marten. Ležaj nam je nabavio naš drugar Bane iz St Martena. Isti onaj Bane koji povremeno piše za Navodi.
Dobra strana ovih gumenih ležajeva je što se relativno lako menjaju. Ali ovde nema nikakvih mogućnosti za vađenje broda iz vode. Jedina mogućnost je da pokušamo da ga promenimo u vodi. Teoretski bi trebalo da je moguće, ali to nismo nikad probali, niti poznajemo nekog ko je to probao. Ronilac Abe, ima iskustva sa skidanjem elise u vodi. To je pola posla. Najveća opasnost je da neki deo ispadne iz ruke. U muljavoj vodi nema šanse da se išta pronađe. Sledeća opasnost je ako nešto nije kako treba, kao što se i desilo. Jedan šraf je bio oštećen. Sreća što smo sa Leonom sedeli u Kopra Šedu, pa je bio voljan da preko reda napravi novi šraf. Naša dva ronioca su prihvatila da očiste dno broda dok mi jurimo šraf. Sve se srečno završilo.
Brod Sulivan zaglavio u Savu Savu
Eto tako provodimo vreme na prelepom Fidžiju.
Družimo se sa jedriličarima i meštanima, raspravljamo o svemu i rešavamo nemoguće probleme i skoro smo već postali deo ove male zajednice.
Bula Vinaka
Neli & Neša
SY BAŠJAKO
Objavljeno: 29/03/11