Početak jedriličarske godine obeležen je pre svega piratskim napadima u indijskom okeanu i reakcijama na njih. Nakon ubistva članova posade jedrilice "Quest", ustala je cela jedriličarska zajednica ujedinjena u osudi pirata. E-mailovi su putovali preko svih mora i do najzabačenijih krajeva sveta i nazad. Započela je široka debata kako ubediti vlade raznih involviranih nacija da je krajnje vreme da se nešto preduzme protiv pirata.
Nizala su se raznorazna rešenja provocirana uzburkanim emocijama. Neki su predlagali vešanje uhvaćenih pirata, šetanje po dasci, bacanje u more, potapanje piratskih brodova, neki plaćanje “putarine” piratima - “mi platimo unapred, a vi nas ne dirate”, stavljanje Somalije pod protektorat UN-a, pa čak i bombardovanje. U mnoštvu oštrih i ponekad krvoločnih predloga, javljala su se i poneka zaista originalna. Najoriginalniji je ipak bio naš Fidži prijatelj Sam. On nas je pitao šta se to tamo dešava i mirno konstatovao “Imaju oni sreće što tamo nema Fidžijanaca. Ne bi nam trebale ni puške. Sa motikama bi smo ih tukli… pojeli bi ih sirove!”.
Treba da krene ujedinjena flota Fidžija, Samoe i Polinezije pod motoom “pirati a la kart”. Gde su pronađeni uhvaćeni pirati? - “u frizu ili tiganju”.
Ali niko nije umeo da odgovori na pitanje, kako je moguće da uprkos prisustva tolikih vojnih brodova u indijskom okeanu, piratstvo i dalje cveta. Nekada šaka jada, pirati su postajali sve sofisticiraniji, prilagođavajući se polumerama koje su donosile Ujedinjene nacije i ujedinjene antipiratske snage. Procenuje se da ih sada ima oko 2000. Pirati vladaju indijskim okeanom i međunarodne snage su nemoćne. Zvuči kao vic ali nije.
Krenuli smo da kopamo po internetu. Što smo više čitali to smo se više nervirali. Nekoliko puta smo odustajali od pisanja. Dobili smo potvrdu, po ko zna koji put, da je svet sasvim lud, naročito onaj koji sebe smatra civilizovanim.
Pričalo se stalno o pravnim problemima – neadekvatnosti međunarodnog prava, ali šta?. Uostalom, to slušamo već 6-7 godina. Zar za tolike godine nisu mogli da promene zakone? Dalje, pisalo se kako je indijski okean ogroman, da je potraga za piratima kao traženje igle u plastu sena. Pa zar na današnjem nivou tehnologije, kad satelitski snimci pokazuju kakav obrok je postavljen na trpezi, može tako nešto da se tvrdi. Mora da ima tu još nešto drugo!
A onda pročitamo u jednom izveštaju da je u toku prvih šest meseci prošle godine uhvaćeno preko 700 pirata i da su svi pušteni na slobodu. Hmmmmm????
Hajde ipak da počnemo iz početka. 1991. godine u Somaliji je pala vlada Siad Bare-a. Nova vlada nikada nije uspela da preuzme kontrolu cele zemlje. Zavladalo je bezvlašće. Međunarodna zajednica se nije mnogo obazirala na ovu siromašnu zemlju koja nema nafte.
Naravno, mnogi su iskoristili priliku. Velike ribarice, (brodovi fabrike), dolazile su iz svih krajeva sveta da love u bogatim somalijskim vodama. Pošto nije bilo kontrole, nije bilo obalske straže, mogli su da primenjuju zabranjene i razarajuće metode hvatanja ribe, bez kvota i bez taksi. Evropske i azijske kompanije su shvatile da je tu baš zgodno bacati toksični otpad, a može i nuklearni. Svi su uživali, dok somaliski ribari nisu shvatili da nema više ribe u njihovim vodama. Više nisu mogli da prežive od ribarenja. Apelovali su vladi da učini nešto, apelovali međunarodnoj zajedniici. To je bogami trajalo. Vlada je bila nemoćna, a međunarodna zajednica se nije mnogo obazirala na ovu siromašnu zemlju koja nema nafte.
Nije im bilo druge nego da uzmu stvari u svoje ruke. Na pecanje su poneli puške. Prvo su brodove samo terali, potom su ih otimali… pregovarali za otkupninu… postali dovitljivi. Otkupnina im je isporučivana iz aviona padobranima u more ili na palubu broda. Dalji razvoj situacije možete sami da zamislite. Valjda ih je ponelo to što su teretni brodovi, sa svega nekoliko članova posade, zaista lak plen. Ribarska sela su procvetala ulivom para od otkupnine. Ribarske zajednice su ih slavile kao heroje. Imaju pare, najbolje kuće, automobile, najbolje devojke. Uskoro je san svakog deteta bio da postane pirat kad poraste.
Priča se da većina ribara i dan danas veruje da samo štiti svoje vode, što potvrđuje odgovarajući naziv najveće piratske organizacije: ”Narodna Dobrovoljna Obalska Straža” (National Volunteer Coast Guard - NVCG) koja objašnjava "Somalijska obala je uništena i mi verijemo da pare od otkupnine nisu ništa u odnosu na razaranje koje ste prouzrokovali u našem moru”.
Ali, postali su alavi. Tako profitabilan poduhvat nije mogao dugo da ostane izolovan. Kriminalci iz celog sveta su hteli da učestvuju. Ponudili su svoje usluge. Razvila se kompleksna organizacija. Nakon zarobljavanja pirata koji su oteli jedrilicu "Quest", pirati su objavili da njihovi “investitori” zahtevaju da ubuduće povećaju otkupninu jer je “rizik investiranja” porastao. Čuj, investitori! Opet zvuči kao vic, ali nije. Danas je to sofisticirana mašinerija. Pored samih ribara, imaju profesionalne elektroničare, profesionalne pregovarače, advokate i razvijenu infrastrukturu informisanja. Imaju ljude u Londonu i važnijim lukama sveta tako da kad teretni brodovi doplove znaju tačno kakav teret nose, broj članova posade, kod koga su osigurani i da li imaju odbranu…
Ne samo to, nego je finansiranje pojedinačnog piratskog napada sad organizovano kao berza. Investitori kupuju i prodaju akcije u predstojećem napadu na berzi u Haradehere.
Kada je protiv-piratska flota konačno stigla u Edenski Zaliv 2008.godine, pirati su prešli sa starih lokalnih ribarskih brodova, na velike prekookeanske ribarske brodove (ili one već otete), na kojima su nosili jake motorne čamce za napad. Mogli su da napadaju sve dalje od obale. Danas karta piratskih napada pokriva skoro ceo indijski okean. Trenutna situacija je poražavajuća: Pirati drže oko 35 brodova i preko 800 taoca (broj se stalno menja). Prihod pirata od otkupnina je procenjen na oko $58 milliona 2009.g i $238 milliona 2010.godine.
Medunarodna zajednica se konačno zainteresovala za tu siromašnu zemlju koja nema nafte. Uporedo se čuo i glas aktivista za ljudska prava.
Evo samo da ukažemo na neke zanimljivosti oko kojih se zapliće i gde zapinje ova besmislena situacija. Nije nam namera da ulazimo u pravne rasprave o zakonima, ali moramo da ih dotaknemo.
Piratstvo reguliše Konvencija Ujedinjenih Nacija o Zakonu Mora koja definiše piratstvo kao “nelegalan akt nasilja ili zadržavanja… koju počini posada privatnog broda radi privatne koristi… u međunarodnim vodama.” Tu se javlja niz problema.
Prema Konvenciji, strane flote smeju da presreću pirate samo u međunarodnim vodama, dok su teritorijalne vode odgovornost obalne straže/nacionalne mornarice. U Somaliji, gde vlada jedva kontroliše glavni grad, ne postoji ni obalska straža ni mornarica. To je omogućavalo somalijskim piratima da izvrše napad i onda brzo pobegnu u svoje vode gde su bili bezbedni.
Nekoliko godina se raspravljalo, ali svet srećom nije bio spreman da dozvoli da se promeni ta odredba Konvencije, tj da dozvoli da se zbog problema u jednoj zemlji omogući pomorskim snagama bilo koje zemlje nekontrolisan pristup svim nacionalnim vodama pod izgovorom da jure pirate. Pitam se ko je to uopšte tražio!
Neki su vikali da treba pomoći Somaliji da se stabilizuje, ojača i oformi sopstvene snage. Sa tim su se svi složili… ali hajde da to neko drugi radi i plati…
Nakon nekoliko godina rasprava, 2008. godine konačno je doneto nekoliko rezolucija UN, uz blagoslov somalijske vlade, kojim se prvo dozvolilo određenim zemljama da prate pirate i u somalijske vode. Ali nisu dobili pravo i da ih presreću. To je kasnije ispravljeno, pa se proširio i broj zemalja koje su dobile pravo da prate i presreću pirate i u Somalijskim vodama.
To nije dovoljno jer je definicija piratstva problematična. Prvo, brod pirata naoružan do zuba nije kriv sve dok ne izvrši “akt nasllja” tj nedovoljna je namera, a kad zauzmu brod imaju taoce. Sad sledi pitanje u kom trenutku se smatra da su pirati izvršili “akt nasilja”. Po nekima je to kada postave merdevine ili kuke sa konopima za abordažu ili počnu da se penju na brod, po nekima tek kad uspešno preuzmu brod. Tek je ispravljena rezolucija UN omogućila hvatanje pirata u slućaju jasne namere (ako su “opremljeni za napad”), ali pod instrukcijama advokata, bilo je dovoljno da pirati pobacaju oružje u vodu i više nije bilo dokaza o nameri. Dalje, sledi dokazivanje privatne koristi - dovoljno je reći da napadaju iz političkkih pobuda i opet sve pada u vodu.
U međuvremenu su neke zemlje, gde su stari pomorski zakoni još bili na snazi, primenjivale te stare zakone kao osnov za presretanje. Tako je npr. Holandija primenjivala zakon iz 17. veka, a Amerika zakon iz 1815. godine. Ovo je dovelo do sledećeg problema.
Ako već moraju međunarodne antipiratske snage da se bave hvatanjem pirata, bilo bi najnormalnije da se zarobljeni pirati isporuče Somaliji na suđenje. Aktivisti za ljudska prava su oštro protestvovali, verovali ili ne, jer bi tamo naišli na nepravično suđenje i surove i ponižavajuće uslove u zatvoru. Svašta, što je mnogo, mnogo je, ali je argument prihvaćen.
Pošto Konvencija UN nema kaznene odredbe, ostala je mogućnost da se primenjuju nacionalni zakoni (univerzalna jurisdikcija). Stari zakoni o piratstvu, koji su u pojedinim zemljama još na snazi, nisu menjani još od početka 19. veka, jer je svet poverovao da je piratstvo stvar prošlosti. Prema tim zakonima, suđenje i izvršenje kazne je obavljao kapetan broda na licu mesta, a predviđena kazna je smrt ili doživotna robija. Ovi zakoni su se dobro pokazali za hvatanje pirata, ali se ocenilo da su kazne neprimenjive za današnje uslove, a kapetani, naravno, sasvim nespremni da obavljaju suđenje a još manje da izvršavaju kazne.
Evropa je uporno odbacivala da preuzme obavezu suđenja piratima. Iako se vade na visoke troškove suđenja, neadekvatnost zakona, problem dovođenja svedoka sa otetih brodova (jer su posade uglavnom multinacionalne) istina je malo drugačija. Najveći problem je što većina evropskih zemalja ima odredbe o “Non-refoulment”-u. To je princip nevraćanja optuženog/osuđenog na teritoriju gde bi bio izložen surovim, nehumanim ili ponižavajućim uslovima života ili proganjanju. Somalija ispunjava uslove. To znači da bi pirati, ako bi im se sudilo u evropskoj zemlji, nakon odsluženja zatvorske kazne, mogli da traže i imali pravo na azil i boravak u EU (što se Evropi nikako ne dopada).
Par pirata koji su stigli do evropskih sudova su pušteni zbog nedovoljno dokaza.
Bilo je raznoraznih predloga i pokušaja da se reši ovo pitanje ali su uglavnom svi propali. Jedno vreme se piratima sudilo u Keniji, ugledan sused sa boljim uslovima, ali je i to palo u vodu zbog pritiska somalijskih biznismena na kenijsku vladu i nedostatka sredstava. Jesmo li napomenuli da nije postignut dogovor ko i kako će da pokriva troškove suđenja?
Amerikanci su osudili čak dva pitara na robiju.
U stvari, kao što vidite, ispostavilo se da nije više problem uhvatiti pirate. Zemlje koje patroliraju Edenskim zalivom i Indijskim okeanom, se odlučuju da ne sude piratima zbog brojnih očekivanih problema i povezanih troškova. Šta raditi sa zarobljenim piratima i dalje je centralno pitanje antipiratske akcije. Dok se to pitanje ne reši, većina zemalja koje patroliraju ovim vodama se trudi da izbegne hvatanje pirata, a ako ih uhvati, uglavnom ih puštaju bez krivične prijave/ optužbe.
Malu utehu pruža indijska i korejska mornarica koje su u poslednih nekoliko meseci zarobile nekoliko piratskih brodova. Izgleda da oni nisu tako sitničavi. Ostaje da se vidi kako će proći suđenje.
Uprkos prisustva antipiratskih snaga broj napada stalno raste. Da li su međunarodne organizacije zaista toliko nesposobne da ne mogu da sastave jedan konzistentan zakon ili ih grize savest zbog nepravde koja je Somaliji pričinjena, ili ih i dalje ne interesuje mnogo ta siromašna zemlja, sve dok osiguranja plaćaju otkupnine ili možda nešto sasvim treće, prosudite sami. Ipak ne možemo da se otmemo utisku da se aktivisti za ljudska prava više brinu o pravima pirata nego o pravima otetih posada.
Nemamo mnogo nade da će se u skorije vreme situacija popraviti. Ove godine nakon zarobljavanja danske jedrilice ING na kojoj je bilo i dvoje dece, nijedna jedrilica nije prešla indijski okean. Flotile, tj. organizovan prelazak se više ne organizuju do daljeg. Alternativa nam je putovanje oko rta Afrike (rt Dobre Nade, pa Brazil, Karibi, Bermude, Azori, pa u Mediteran), što bi nam produžilo put za bar godinu dana (koju nemamo), ili da stavimo jedrilicu na teretni brod od Indijskog okeana do Mediterana. To zadovoljstvo bi nas koštalo $24.000 koje nemamo. Na kraju, ostaje da prodamo brod u Australiji i avionom završimo putovanje. Razmatramo dalje.
Nešto smo razmišljali, možda da tražimo pare od naše Vlade uz obražlozenje: bolje da nam da $24.000 za transport broda nego da plaća nekoliko miliona otkupninu piratima.
Pored neophodnih popravki, razmišljanja o piratima, glavoloma kako ćemo i kuda kući, sve drugo je u redu.
Pozdrav
Neli & Neša
SY BAŠJAKO
Objavljeno: 28/04/11