Nestvarni pejzaži Izabele
Pišu i slikaju
Neša i Neli
“Na prelasku od Galapagosa do Markeza ćete verovatno susresti idealne uslove za jedrenje”,
“Ovo će vam biti najugodniji deo celog putovanja oko sveta”,
“tzv. Mlečni put je poznat po blagim uslovima, konstantnim vetrovima koji duvaju 10-15 čvorova i dugim talasima od oko 2 metra koji se i ne osete”. - tako kažu peljari.
Tu i tamo u novijim spisima se spominje da su neki jedriličari prešli Pacific i demonstrativno konstatovali: “ Ovo nije bio mlečni put već mlečni šejk (milky shake)”. I mi se priključujemo kategoriji jedriličara koji su manje ili više uspešno preplovili Mlečni šejk. Manje ili više jer smo doživeli raspad mnogih sistema. Uspešno, jer smo mnoge prepravke obavili na moru i ipak sopstvenim snagama stigli posle 45 dana na moru, iscrpljeni, zarasli, prljavi ali raspoloženi.
|
Teška srca napuštamo Izabelu (Galapagos)Tu smo nekako uspeli da izmuvamo nedelju dana boravka, ali sada moramo da idemo. Galapagos je stvarno neverovatan i jedino mesto do sada koji nudi baš svestranu ponudu za svačiji ukus. Priroda, životinje, ptice, ronjenje, ekskurzije, vulkani, lava tuneli, podvodne pećine, divni ljudi, nema kriminala, odlična hrana, skupa ili jeftina. Ne zna se šta je bolje. Ako imate puno para na ovim ostrvima se može ostati preko mesec dana a da svaki dan radite nešto novo i sasvim izuzetno. Ako nemate mnogo para kao mi, opet ostaje dovoljno raznovrsnih besplatnih atrakcija da boravak bude nezaboravan. |
 |
Zbogom Galapagos - Nećemo te zaboravitiPred nama je najduža ruta na našem putu. Od Galapagosa do francuske Polinezije, tačnije do ostrva Hiva Oa ima nešto preko 3.000 NM. Računamo da ćemo do tamo stići za nekih dvadesetak dana. Na izlasku iz zaliva Izabele videli smo na desetine velikih ajkula. Ne znam koje su sorte ali peraja koja se vide su preko pola metra. Od sada ne umačemo ni noge u okean, a i slavina sa morskom vodom mi je postala sumljiva, pa bih najradije i na nju stavio neku cediljku. |
Posle prvih par dana u kojima je Pacific bio sasvim blag, a mi smo nekim čudom jedrili niz vetar brzinom prividnog vetra od 5 - 6 čvorova (10 - 12 stvarni vetar) i radovali se kako će ovo zaista biti udoban prelazak, počeli su da nam stižu talasi sa boka 40° od pravca vetra. Prvo s vremena na vreme, pa sve češće, dok se nisu ustalili dugi talasi od nekih 3 - 4 metara na kojima su se poigravali talasi koje je pravio trenutni vetar. Ovi drugi talasi su skakutali, zavijali, zalamali, sudarali se i pravili neke čudne figure koje nikako ne očekuješ da vidiš na okeanu.
Pacifik više nije ni malo pacifičan. Vetar raste. Gledamo talase koji sve više podsećaju na Alpe. Umesto da se talasi kotrljaju, sudar ove dve vrste talasa pravi vrhove u svim mogućim pravcima, pa sve to izgleda kao jedan visoki vrh i na padinama puno manjih vrhova koji se zalamaju u različitim pravcima. Nema nikakvog pravila ni ritma. Talasi ne bi trebali ovako da izgledaju?!?!
Autopilot se muči, vozi nas kao po kaldrmi, a brod ševrda na sve strane. Vremenska prognoza potvrđuje da tamo negde kog Čile-a, daleko na jugu, iznad 40° geografske širine duvaju oluje, a talasi putuju neometeni skoro 3.000 NM da nam zagorčaju putovanje. Ovde to zovu “ocean swell” što u prevodu znači nadutost okeana.
Prividni vetar je 8 - 15 čvora (stvarni 14 - 22) SSE, a talasi 3 - 4m iz SE. Putujemo u proseku brzinom od 6 - 7 čvorova. Dok vetar duva preko 15 čvorova surfujemo lepo niz talase i uživamo. Onda prividni vetar padne na 8 - 10 čvorova, pa kad se brod sjuri niz talas, zaljulja se, jedro se izduva i zapitamo se da li će uspeti da se ispravi i popne na sledeće brdo koje nam dolazi.
U ovakvim trenucima lud je onaj koji ne počne da priča sa brodom. Da ga bodri i da ga hvali. Naravno, podrazumeva se da ako ste dovde stigli, znate šta radite i da su jedra natrimovana najbolje što se može. Onda sve zavisi od broda i timskog rada sa brodom. Kada se nešto promeni, koliko si spreman da odreaguješ, ali i ako ne odreaguješ na vreme, koliko brod može da izdrži. Brod postaje deo ekipe i to najvažniji član.
Za ovih osam dana smo videli samo jedan brod. VHF se ne oglašava. Ništa nismo upecali. Ni delfine nismo videli. Da nismo skidali vremenske prognoze posumnjali bi da je došlo do smaka sveta u međuvremenu… mada prognoze šalje kompjuter… hmmm?!
Otvaranje đenove nije problem jer čak i kada zaglavi, vetar je uz malo strpljenja, otvori. Problem je kad treba da skratimo jedro. Potpomažemo se malim trikovima, popuštanje pa cimanje, ali posle nekog vremena ni to ne pomaže. Onda Neša izlazi na pramac i vuče đenovu na dole da je odglavi, dok ja pokušavam da je popuštanjem, pa cimanjem smotam. Posle nekoliko dana cimanja i svađanja sa đenovom odlučujemo da je ne otvaramo više od 40% tj. kod prve tačke zaglavljivanja. Sad već duva preko 20 čvorova. Ne bi smo voleli da ne možemo da smotamo đenovu ako dalje pojača vetar.
Neki bi se možda penjali na jarbol da vide šta to zaglavljuje, ali mi nismo ti. Zašto da rizikujemo povredu na 4 m talasa. Imamo i dalje dobru brzinu, a sa toliko skraćenom đenovom možemo i u dobru neveru. Čekamo da se smiri vreme (ala smo bili optimisti).
Idemo sve brže i brže uprkos skraćenoj đenovi. Prelazimo preko 160 NM za 24 h. Autopilot povremeno zacijuče pa zaškripi. Ne brine nas previše. Imamo rezervni kaiš. Već smo ga jednom menjali na vodi pa možemo opet. Problem možemo imati sa đenovom jer nju treba skratiti za zavlačni položaj. Probamo da li možemo da postignemo ravnotežu zavlačenja sa 25% đenove, (gde je sada sasvim blokirana - ni napred ni nazad). Pokušaj bezuspešan.
Đenova ko kobasica
Autopilot krklja, krklja i na kraju počinje da arlauče. Ja uzimam kormilo. Sad imamo problem. Moramo da nekako smotamo đenovu. Neša ide napred, cima, vuče, ali đenova ni makac. Na kraju je ručno namotava oko rolera i kanap obavija nekoliko krugova oko jedra. Nismo baš zadovoljni jer đenova nije čvrsto namotana ali se nadamo da će da drži. Prelazimo u žavlačni položaj samo sa glavnim jedrom i brod se zaustavlja, gibanje se smanjuje. Od četiri elemenata koji obeležavaju uspešno zavlačenje mi ispunjavamo jedva dva.
Elementi su:
1. Brod je okrenut oko 50° u vetar i talase (nama dolaze talasi bar 30% odmaknuti pa je nemoguće ispuniti ovaj preduslov);
2. Brod se ne kreće unapred (s vremena na vreme mi blago krenemo niz talas);
3. Turbulencija ispred broda pravi, duž privetrinske strane, glatku površinu-vodenu mrlju (slik) koja sprečava prenos energije tj. talasa (talasi koji nam dolaze sa pramca zaobilaze mrlju);
4. Brod se umiruje (gibanje se nastavlja).
Zavlačni položaj podrazumeva da talasi dolaze iz pravca vetra, a nama dolaze prekjučerašnji talasi 30° - 40° od vetra. Ti talasi koji stižu više sa pramca zaobilaze vodenu mrlju i poremete nam ravnotežu tako da brod povremeno blago krene niz talas. Tada brod više nije zaštićen privetrinskom turbulencijom. Tako da se brod ne umiruje. Ipak, bez obzira na gibanja i povremene udarce talasa, brod ne gubi stabilnost i nije previše neudobno.
Skidamo autopilota
Skidamo točak kormila, skidamo autopilota, menjamo kaiš, vraćamo sve na mesto, krećemo dalje, ali autopilot i dalje arlauče. Vraćaj se u zavlačni položaj, skidaj kormilo, skidaj autopilota, rasturaj sve. Diagnoza: zupčanici su otišli, ali i plastični deo koji drži kaiš je pukao na dva mesta. Uzrok ili posledica nije važno.
Kad pomislim da nas je uredno služio (u pretežno okeanskim uslovima), preko 15.000 NM dobro je i izdržao do sada.
1.500 NM od Markeza (tačno pola puta), ostali smo bez autopilota i đenove. Đenovu ne možemo da koristimo kao do sada jer je za odglavljivanje trebalo nas dvoje. Jedan da vuče kanape, a jedan da cima jedro. Sada je jedan obavezno za kormilom. Nema nam druge. Pravac Markezi na ruke. Od sada postajemo tradicionalni mornari.
Ma sve je to izgleda počelo kad smo pričajući sa drugim jedriličarima konstatovali kako skoro niko ne dira kormilo u putu. Ja sam se tada zapitala koliko bi nas ovde bilo jedriličara da ne postoji autopilot. Eto mi prilike da otkrijem. Tako mi i treba!
Da smo dva tri dana udaljeni pa i da probamo da na smenu kormilarimo 24 sata. Ali 1.500 NM da kormilarimo 24 h, a u pauzama da održavamo brod, mesimo hleb, kuvamo i obavljamo sve ostale redovne obaveze… samo nas dvoje… pa crkli bi od iscrpljenosti… tada se prave greške. Samo bi nam još falilo da pocepamo glavno ili da polomimo još nešto.
Hajde radije da vidimo kako da se organizujemo da sebi koliko toliko olakšamo ovaj težak zadatak. Preračunavamo se. Imamo dovoljno hrane i vode (živeo watermaker). Svežeg voća i povrća imamo malo ali zato imamo konzerve u velikim količinama. Doduše njih smo kupili za francusku Polineziju jer su nam rekli da je tamo jako teško naći sveže povrće. Nema veze, lakše ćemo tamo da se snalazimo nego na sred Pacifika. Još nisu otvorili onu “okeansku” prodavnicu za koju lobiramo.
Idemo polako ali sigurno. Danju ćemo da jedrimo koliko možemo. Noći ćemo da prespavamo u zaustavnom - zavlačnom polozaju. Ako već moramo da jedrimo kao u prošlom veku, neke stvari bi mogli i da modernizujemo. Tako smo, tešeći sebe, krenuli na spavanje.
Ujutru nas je dočekalo lepo iznenađenje. Prešli smo 26 NM skoro po kursu i ubeležili pređenih pola puta. Cele noći smo driftovali, potpomognuti strujom od nekih 1,5 čvor, u proseku 2,16 NM/h. Hej, pa možda i ne moramo da jedrimo. Možda možemo da dodriftujemo sve do Markeza.
Odlično smo krenuli. Buđenje pre zore, mesimo hleb, doručak, pospremanje i na put. Smenjujemo se na sat vremena. Prvi dan smo prejedrili skoro 50 NM za nekih osam sati i opet driftovali 26 NM u toku noći. Kad bi ovako išli bilo bi sjajno. Uveče smo se častili karbonarom i čašicom vina, a za desert voćnom salatom sa šlagom.
Uredno smo se spremili po planu. Danas ide nevera za neverom. Talasi i vetar nisu tako strašni, ali zašto da kisnemo. Stajemo u zavlačni položaj dok ne prođe nevreme. Krenuli, pa opet stali. Pa krenuli. Na kraju oko 14:30 smo digli ruke. Sutra će valjda biti lepši dan. Bacili smo i zavlačno sidro. Ono bi trebalo da spreči ono naše kretanje niz talas i da nam omogući da štelujemo pravac prema talasima. I dalje nije idealno, ali je udobnije.
Iskoristili smo dan da malo bolje pospremimo brod (što je mnogo lakše obaviti u zavlačnom položaju negu u vožnji), negujemo sebe, pregledali smo prognoze vremena (sad već skidamo i posebnu prognozu koja javlja visinu “otoka” okeana i razmak talasa), bacilli se na čitanje knjiga i uveče, posle raskošne večere i voćne salate sa šlagom, pogledali film na kompjuteru (sad već imamo externi drajv sa nekih 320 Gb filmova). Ko kaže da prelazak okeana ne može da bude pravo uživanje? Imamo sobu sa pogledom na more 360°. Brod i dalje driftuje u dobrom pravcu preko 2NM/h. Za 24 sata smo prešli 60NM iako smo jedva malo jedrili.
Prognoza kaže da nas sutra čekaju talasi od 3,5 metara na 9 sekundi, uz napomenu da je to prosek, a pojedini talasi mogu da budu 1,5 do 2 puta veći.
Kormilarim, a ne smem da pogledam iza sebe. Kada bi videla talas preplašila bi se i ne bi bila sposobna da kormilarim. Neša svako malo izlazi uz komentar “AUUU koliki talas”. Povremeno naiđe neki talas koji grmi i huči iza leđa, to su oni koji se prelamaju. Ubeđujem sebe “ne okreći se, samo vozi dalje”. I zaista, to je igra živaca. Dok ne popuste, sasvim lepo kormilarim. Ali s vremena na vreme, pogledam u talas i onda obavezno preterano odreagujem i napravim nepoželjni manevar. Na sreću, tada se skoncentrišem pa osim što se brod zanese, nema nikakve štete.
Ne smem da pogledam iza sebe
U ovakvim uslovima kormilarenje je težak fizički rad. Same talase dosta lako savlađujemo, ali se brzo zamaramo od stajanja za kormilom i balansiranja na talasima. Naš kokpit je jako širok, što je prednost za mirnodopske uslove ali na talasima od 3 - 4 metara nema nikakav oslonac kad se kormilari.
Imamo lepu brzinu i lep dnevni prosek od 80 NM i to nam daje volju da istrajemo.
Danas je bila radna akcija. Preudeđivali smo cevovod.
Svaki brod ima neku svoju specijalnost. Specijalitet BašJako-a je da više voli da čuva slatku vodu u kaljuži nego u tankovima. Svaki ozbiljan prelaz iskoristi da izbaci vodu iz glavnog tanka u kaljužu. Prvo je nalazio slaba creva, sve dok nismo celu tu seriju zamenili, onda je našao slabu račvu na crevima, pa spoj sa pumpom, pa kad smo sve zamenili i mislili da smo ga nasamarili, uspeo je da izbaci vodu kroz uliv u tank. Ovog puta je ispustio svu vodu iz glavnog tanka. Svaki put se isprepadamo kad nađemo punu kaljužu vode. Pre smo umakali prste u vodu i lizali da vidimo da li brod prima more, a od kada imamo water-maker umočimo njegov elektronski tester u vodu i on nam kaže da li tonemo ili ne. Što ti je tehnika!
Imamo još dva mala tanka za pijaću vodu kao potpuno odvojen sistem, koji ide na jednu malu slavinu. Da bi imali vodu u kupatilu i na slavini u kuhinji, preuredili smo cevi i prikačili jedan od malih tankova umesto glavnog. Sve radi ok, samo kada pravimo vodu moramo u kanistre, pa sipaj u mali tank, jer veliki curi li curi.
Nastavljamo sa proverenom taktikom. Malo vozimo, malo se odmaramo. Počelo je i da nam se dopada. Vetar je popustio a talasi su pitomiji, svega 2 - 3 metra.
Danas smo na samo par metara levo od nas videli dva kita. Jednog većeg i jednog malog. Ne bi ih ni primetili da veliki nije izronio odmah tu do nas, začulo se FFFFŠŠŠIIIUUUU kada je izbacio vazduh. Lele koliki su. Veći je duži od našeg broda. Videli smo im samo leđa i deo repa. Pošto jedrimo, nisam siguran da su nas uočili pa palim motor da im dam do znanja da smo tu. Naslušali smo se svakojakih priča o sudarima sa kitovima, o tome kako se dešavalo da uplašeni kit udari u brod, mama kit zna da bude jako ratoborna ako pomisli da joj je podmladak ugrožen. Čim su čuli motor zaronili su baš ispred pramca i nestali. Malo nam je krivo što se nismo malo duže družili i što nismo uspeli da ih slikamo. Sa druge strane ne bi bilo lepo naleteti na neko od ovih plovećih ostrva, nisam siguran ko bi gore prošao.
Ostalo je još 1.000 NM.
Dramatični zalasci na Pacifiku
Prognoza je za danas najavila 20 - 22 čvorova vetra i talase od 4,2 metara (plus onih 1,5 - 2 puta veći). Najveći do sada. Tako će biti narednih četiri dana, sa malo jačim vetrom. Ovde su prognoze začuđujuće precizne. Nije lako ploviti po kursu pa malo odstupamo kako bi nam bilo lakše kormilariti. Uveće padamo u krevet mrtvi.
Oblačno, kiša pada, vetar 20 - 25. Ne znam koliki su talasi ali su sigurno veći nego juče. Ispunjava se ono 1,5 - 2 puta veći od prognoze. Danas ne mrdamo.
Jesmo li spomenuli da nam je crkla kaljužna pumpa u motornom prostoru. To već nije prijatno. Da počnemo primati vodu ne možemo je izbaciti. Neša se opet hvata alata i preuređuje sisteme. Spaja kaljužnu pumpu motora sa cevima glavne, pa račva, pa dve slavine pa… Uglavnom radi.
Ja kriziram. Već danima na horizontu nema ničega. Za 25 dana smo videli samo 2 broda. Izgleda da smo van svih brodskih ruta. Tu smo preko 700 NM od najbližeg ostrva a trebalo je da smo već na Markezima. Sistemi nam crkavaju jedni za drugima. Ko zna šta je sledeće. Ako nam zatreba pomoć, ko će nam pomoći? To je neuporediv osećaj. Okružen vodom savladava te strašan osećaj bespomoćnosti, gubitak kontrole nad sudbinom. Tek sad počinješ da kapiraš da ovde stvarno može sve da se desi.
“Dosta je bilo! Samo sistemi crkavaju, BašJako je dobar. Jedino je to važno!”
Palimo MP3 na sav glas.
Pozdrav sa “raspevanog” BašJako
- Nastavak sledi -
Neli & Neša
SY BAŠJAKO
Objavljeno: 10/08/10
