Pišu i slikaju
Neli i Neša
Od kako smo u Indoneziji prvi put su nas poslužili vetar i struje kad smo napustili zaliv Wera. To se ne propušta. Projedrili smo prosečnom brzinom od preko 5 čvorova, sa blagim severnim vetrom, duž ostrva Sumbava, prošišali ostrva Medan i Gili lawang i severnu stranu ostrva Lombok sve do malog ostrvca Gili Air na SZ strani Lomboka. Sad već znamo da treba da izbegavamo virove jer se tu mešaju struje pa je iza vira verovatno kontra struja. Bila je noć dok smo prolazili severnu stranu Lomboka i tu nam se dešavalo da u mrklom mraku začujemo zvuk motora pa bi u panici pokušavali da odgonetnemo izvor zvuka, ali bezuspešno. Uglavnom bi videli ribare tek kad bi oni dali gas par metara ispred nas da ih ne udarimo. Jedino što smo mogli je da se uzdamo u izuzetno umeće indonežanskih ribara. Ako plove bez svetla, valjda znaju šta rade, a mi ionako ne bi mogli da „zakočimo“.
Pred Lombokom nam se nekoliko puta učinilo da vidimo neke čudne senke, kao kvrge ili kukice na horizontu. Zaokrenuli smo oko Lomboka sa prvim nagoveštajem zore i senke su počele da rastu i da se množe. Kako se razdanjivalo shvatio sam da se oko nas, gde god pogledam, dokle god pogledam, nalaze na stotine ribara u neobičnim plovilicama na jedro. Mali uzani čamčići sa plovcima od bambusa sa strane, sa šišmiš jedrom i obično jednim članom posade. Izdaleka potsećaju na pauke koji lete tik iznad vode. Nemože se zamisliti ni prepričati šarenilo jedara i trupova ovih plovilica. Prava regata. Lovili su ribu celu noć i sada se trkaju da se što pre vrate do pijace i pokušaju da prodaju ulov. Kao što su oni bili nama interesantni, tako smo i mi bili njima zanimljivi. Zalete se punim jedrima pravo na nas, pa tik pred pramcem naglo zaokrenu, gledaju nas, mašu, smeju se, nude ribu, sve sa par metara razdaljine. Prvo su nam dizali kosu na glavi, skretali smo da ih izbegnemo, usporavali i na kraju se predali... ljudi su jedriličari kakve se retko sreću, znaju šta rade i Tidak apa apa „No Problem Mister“.
Kad smo opet okrenuli prema istoku da priđemo zalivu, brzina nam je pala na 3 čvora, ali smo primetili da ribari prave široki krug oko ostrva. Naša nova poslovica „Dok si u Indoneziji prati ribare!“ se opet pokazala kao ispravna i uspeli smo da dođemo do Gili Aira bez kontra struja.
Tri Gili ostrva su tri mala turistička ostrvca na SZ strani Lomboka. Gili Air je prelepo ostrvo sa peščanom plažom oko celog ostrva. Na ostrvu nema automobila i sav prevoz se vrši konjskim zapregama. Puteva nema već samo peščane staze koje idu u krug oko ostrva. Staza oko osrva se može peške proći za oko sat i po (uz obavezno kupanje usput).
Celo ostrvo i malo seoce su pretvoreni u turističku atrakciju. Ni malo nametljivo, čisto, sve se uklapa u indonezijski stil. Svi mali resorti, hotelčići i ronilački centri su uglavnom napravljeni od prirodnih materijala - bambusi, palmovo lišće itd. Nigde nisam video toliko tikovine na jednom mestu. Ispred prodavnica drvorezci, kokosrezci i druge zanatlije prave razne drangulije i poneko umetničko delo.
Kante za smeće na svakih par metara (prvi put videsmo tako nešto u Indoneziji), svi ljubazni i govore Engleski bar po malo.
Lokalni ronilački centri nude jedanput nedeljno ronjenje sa bocama u pola cene, pod uslovom da svako ko roni skuplja đubre sa grebena (korisno za sve).
Oko Gilija je zabranjeno sidrenje da se ne bi oštećivali korali, ali zato ima dosta muringa sa vrlo prihvatljivim cenama. U vodama oko ostrva plivaju brojne šarene ribe svih veličina i boja i kornjače. Kornjače se ni malo ne boje i možete plivati sa njima, dok ne zarone preduboko.
Ponuda kafića, restorana, barova na plaži je od tradicionalne indonežanske kuhinje do evropskih i kineskih specijaliteta, a sve za male pare. Za nas je Gili Air bio dokaz kako turizam može da se lepo uklopi u lokalnu zajednicu (da zajedno koegzistiraju) a da ne upropasti i unakazi ono što je lepo i tradicionalno.
Gili Air je zgodno mesto da se stane i pripremi za prolazak kroz Lombok moreuz (Lombok strait). Nameravali smo ovde da stanemo samo da pokupimo lokalno znanje i raspitamo se kuda najbolje da prođemo. Do Bali International Marine ima nekih 60 NM. Naš program kaže da u uvom periodu struje teku na sever i to do 5 čvorova. Dakle protiv nas. Po našoj proceni napredovali bi smo maksimalno nekih 0,5- 1,5 čvora i ko zna kad ćemo stići. Svega 4 sata dnevno stuje teku na jug i to u sred noći, što nam neće mnogo pomoći. Peljari i pisanja jedriličara upozoravaju na struje u Lombok straitu, neki jedriličari su pisali da su išli unazad 2-3 čvora kad je bila najjača struja. Puno priča i iskustava ali ništa opipljivo (gde, kuda, kako u koje doba dana itd), što bi moglo da pomogne.
Sa katamarana, koji je na bovi pored nas, je doveslao Čadi. On čuva katamaran dok je vlasnik Australijanac odleteo kući da kupi delove za popravku motora.
„Čadi, kuda da plovimo za Bali da imamo povoljnu struju“ pitamo.
„U ovo doba godine ima puno raznih struja“ Čadi odgovara.
„Dobro, a kako da nađemo gde su te povoljne struje“ pitamo.
„Pa videćete kuda voda teče. Zar vi to ne vidite? Mi smo na ovim vodama od malih nogu, ja sam sa ocem ribario od četvrte godine pa su nama struje sasvim normalne i jednostavne.“
Šta da mu kažemo na to. Istina, savladali smo neko minimalno znanje, ali dok ne upadnemo u struju, ne znamo koja je! Nikako ne bi smeli da tvrdimo da smo izbegavajući virove možda izbegli još bolju struju. Možda će Lombok streit biti prilika da izučimo ovo novo znanje.
Čadi je inače zanimljiv momak. Upravlja restoranom jednog Belgijanca, čuva jedrilice, a i izgradio je tri kuće koje izdaje strancima dugoročno. Sam je naučio pristojan engleski. Vrlo je zadovolljan sa obzirom da je završio samo osnovnu školu. Čadi je vrlo inteligentan momak i što je još važnije ostavlja neverovatan utisak poverenja.
Čadi nam je pričao i o promenama koje je na ovo ostrvo doneo turizam. Pre svega 15 godina, na ostrvu je bilo samo selo, krave su šetale plažama i uspaničeno bi bežale kad bi se pojavio beli turista sa susednog Balija. Zbog lepote tri Gili ostrva i simpatičnih sela sve češće su se organizovali izleti iz Balija. Gili ostrva su muslimanska ostrva pa su prvim turistima savetovali da se ne otkrivaju na plažama. U početku bi sami meštani prilazili turistima i obaveštavali ih da je Gili Air muslimansko ostrvo i da nije umesno da se skinu u bikini. Polako, polako, stvari su se menjale. Lokalci su sve manje ograničavali ponašanje turista a onda su i mladi počeli postepeno da prihvataju odeću turista. Na Gili Travanganu koji je turistički najrazvijeniji kažu da ima čak i „galebova“, lokalnih Don Žuana, vrlo zainteresovanih za strane turiste lepšeg pola (nekada vrlo rasprostranjeni na jadranskim plažama i letovalištima, neznam da li su u međuvremenu izumrli ili i dalje jurcaju lepe furešte).
Tako smo i mi, prvi put od kako smo ušli u Indoneziju slobodno nosili bikini i Spido kupaći na brodu i na plaži (sada je moda skoro svuda gde smo bili da se muškarci kupaju u šorcevima i čudno gledaju na nas koji i dalje nosimo Spido gaće).
Atmosfera Gili Aira ne može da se prepriča. Tu vreme stane, obuzme te potpuni mir... opustiš se i prosto ti se ne ide dalje.
Sa malog Gilija Neli je otišla brzim čamcem do Dempasara na Baliju da poseti imigraciju i produži naše vize. Sistem im je pao pa su joj rekli da dođe posle praznika (što znači nedelju dana), pa se Neli brže bolje vratila na naš mali Gili. Nismo bili ni malo ljuti ili razočarani, čak šta više.
Sampaj Djumpa
Neli i Neša
SY BAŠJAKO
Objavljeno: 22. april 2013.