Pišu i slikaju
Neli i Neša
Vreme je da krenemo dalje. Označili smo nekoliko sidrišta u Komodo nacionalnom parku, ali ćemo stati tamo gde nam se svidi i kada nam se svidi. Prvo sidrište je na Gili Lawa, uz ostrvo Komodo. Pred sam zaliv smo prvi put naišli i na virove o kojima smo čitali po peljarima. Iz daljine izgleda kao da talasi udaraju u greben pa smo se malo zabrinuli da nije neko neucrtano iznenađennje.
Nastavili smo dalje jer je vidljivost bila jako dobra i Neli je otišla na pramac za svaki slućaj da izviđa. Malo je neprijatno kad te vir okrene za 40-50 stepeni u cugu, ali sve u svemu nije bilo strašno. Tu se valjda susreću dve suprotne struje. Odmah iza virova dobijamo na brzini i čak imamo problem da prebrzo ulazimo u zaliv.
U zalivu je trebalo da postoje bove jer je dubok i otvoren na sever, ali od bova ni traga ni glasa. Jedina opcija je bila da bacimo sidro pravo u korale pa smo odustali i krenuli za ostrvo Banta.
Do ostrva Banta smo krenuli lepo i struja nas je nosila. Dobro je, stićićemo dok je sunce još visoko! Onda smo opet naišli na virove pa nam se brzina naglo smanjila. Oh ne! Nećemo stići po danu, pojačaj gas! Opet virovi, brzina raste, smanjuj gas. Dobro je stižemo! Opet virovi... Što je zanimljivo ovo jedrenje po Indoneziji!!!
Stigosmo!!! Ulazimo u prvi zaliv, jednog neverovatnog ostrva.
Jao, što je ovde lepo!!! Nema nigde nikoga. Pogledom smo se dogovorili, ovde ostajemo nekoliko dana.
Ostrvo se sastoji iz par zaliva, kao prsti na ruci. Obala visoka, zelena - da ne poveruješ, a u dnu zaliva prelepa peščana plaža sa zelenom pozadinom. Totalno neneseljivo jer se obala strmo diže iz vode. Pred veče se čuju ptice a posle ništa, totalna tišina i samo šum mora koje se preliva po plaži. Raj na zemlji!
Ovaj zaliv ima najlepše korale koje smo na ovom putu videli. Što je još važnije uglavnom su neoštećeni.
Sutradan oko podne stižu dva ribarska broda. Pozdravljamo ih po običaju, ali oni nešto mrko gledaju i samo mahnuše u prolazu. Nešto su viknuli na Bahasi što nismo razumeli i odoše da se usidre dublje u uvali. Hmmmm! Ovi baš nisu ljubazni! Šta ovo bi? Prvi put u Indoneziji smo se osećali malo neprijatno. Tad se setismo članka sa savetima kako ostati bezbedan u Indoneziji. Autor je izlistao pravila kojih se pridržavao i savetuje drugima. Naveo je pored ostalog da se nikad nije sidrio u zalivu gde su samo ribari, a ako je bio u pustom zalivu u koje bi stigli ribari, odmah bi digao sidro i potražio drugo sidrište.
Ne ide nam se odavde, prelepo je. Ne možemo uopšte da poverujemo da može da nam preti bilo kakva opasnost od indonežanskih ribara. Mnogo smo ih sreli i svi su bili tako divni ljudi. Ipak, bili smo pripravni! Predveče je jedan brod digao sidro i prošao blizu nas. Nešto su opet dovikali na indonežanskom. Ništa nismo razumeli, slegli smo ramenima. Onda su isplovili. Tad se sa drugog broda čulo neko lupanje. Pogledali smo kroz dvogled.
„Pa oni popravljaju motor, njima se pokvario motor! Zato su bili neraspoloženi!!!“
Malo smo se posramili. Svi ti tekstovi što svašta pišu i upozoravaju su možda dobronamerni, ali postižu potpuno pogrešan efekat i ipak su rasistički. Da ga nismo pročitali ne bi nam palo napamet da se brinemo, pozvali bi ljude na brod čim bi shvatili da hoće da komuniciraju. Rukama i nogama i uz pomoć pripučnika bi se nekako sporazumeli. Sa svim našim alatom i delovima, sigurni smo da smo mogli da im pomognemo. Ovako, samo smo slegli ramenima i nekom gestikulacijom verovatno dali do znanja da nećemo biti srećni ako se približe. Na sreću, posle još malo lupanja, i drugi brod je upalio motor i isplovio u velikom oblaku dima, sada su nam veselo mahnuli.
Malo straha i odmah se menja narav.
Sutradan smo imali prilike da ispravimo grešku. Ljubazno smo se javili ribarima kad su uplovili. Do našeg broda su doveslala dva klinca. Ponudili smo im sok i oni su ga pokazivali ostalim ribarima na brodu. Očigledno su jedriličari ostavili loš utisak u ovom zalivu. Ispričao nam je da kreću sa kopna u tri ujutro na pecanje i onda navrate u zaliv da se naspavaju pa tek predveče krenu kući.
Ponudili su nam ulov dana: dva komada ribe slične barbunu i veliku sipu. Nisu hteli pare nego da trampe za peraja ili disalicu. Dali smo im našu staru masku sa disalicom pa su valjda zaključili da su nam ostali dužni, krenuli da love sa našeg broda i ulovili još tri sipe na licu mesta. Nismo ni primetili da se zaliv napunio sa na stotine sipa dok smo pričali. Nikad nismo videli toliko sipa. Ove njihove sipe postanu sasvim prozirne kad im zapreti opasnost, samo su oči drečavo zelene... a na trpezi rumeno zlatne boje.
Posle tri dana uživanja krenuli smo prema Pulau Wera na ostrvu Sumbawa uz uputstva ribara kuda da plovimo da izbegnemo suprotne struje... ako smo ih dobro razumeli.
Lepo smo plovili, čak smo i jedrili, osim u samom moreuzu između Sumbawe i ostrva grdosije od 2900m, da bi nas opet pred sam zaliv pokupila struja i bukvalno unela u zaliv. Morali smo da primenimo „švedsko“ sidrenje – to je kad baciš sidro još dok ideš u napred, pa kad uhvati, sidro te zaustavi i okrene za 180° u vetar. Srećom u zalivu je kristalno čista voda i crni vulkanski pesak koji jako dobro drži.
Selo Wera je interesantno jer se ovde prave tradicionalni indonežanski drveni ribarski brodovi. Zanimljivo je to što grade brod bez rebara. Sagrade prvo trup pa naknadno dodaju ojačanja. Strancima nikako nije jasno kako je to uopšte moguće.
Brodovi su od malih pa do 15m i prodaju se po ceni od $500 i $10.000, Čisto, puno drvo, obično tikovina, pa izvolite. Jedino što su malo uski pa bi ih mi verovatno prevrnuli u roku od odmah.
Sledećeg dana smo krenuli ka ostrvu Medan, ali je zaduvao severni vetar i konačno napunio jedra i struje su nas dobro služile pa smo odlučili da idemo dalje, dok nas vetar sluša, pa dokle stignemo.
Sampaj Djumpa
Neli i Neša
SY BAŠJAKO
Objavljeno: 15. april 2013.