Pišu i slikaju
Neli i Neša
Upozoravali su nas da u Indoneziji kiša ne pada, nego se nebo otvori i izruči ogromnu količinu vode, a pojedina ostrva spadaju u delove sveta sa najbrojnijim olujama sa grmljavinom. Povrh toga, mi treba da plovimo nekako na zapad protiv severozapadnog Monsuna. Dva osnovna razloga su nas dovela ovde. Prvo, Indonezija je izvan uraganske zone – još od davnina arapski trgovci su Indoneziju zvali “zemlja ispod vetrova”. Zna se da su u Indoneziji vetrovi blagi i da često treba da se motoriše.
Alternativa je bila da se ostane u nekoj od uraganskih rupa, ali nismo želeli da se igramo sa srećom. Koja je verovatnoća da će nas i u trećoj godinu promašiti uragan. Verovatnoća nije baš na našoj strani. To se pokazalo kao tačno. Uragani su u januaru mesecu ove godine prešli preko Fidžija, Nove Kaledonije i Vanuatua, upravo preko ostrva gde smo mogli ostati. Prijatelji koji su tamo ostali javljaju da su prošli ok - ili sa manjim štetama, ali da nije bilo ni malo prijatno. Dalje smo mogli ići za Australiju – preskupa za nas, ili za Novi Zeland – opet bi se pred nama otvorili brojni izazovi sa pretnjom da ostanemo još koju godinu u Pacifiku.
Kao pravi Srbi, hteli smo da probamo nešto drugačije. Uglavnom, verovali smo da će biti dovoljno lepih dana u kojim ćemo moći bezbedno, na jedra ili na motor, da plovimo do sledeće uvale i sačekamo sledeći vremenski prozor i tako polako, od uvale do uvale, od ostrva do ostrva, odskakućemo do Malezije. Ključna informacija iz Jimmi Cornelove knjige „Cruising routes“ je bila „za one koji kasne (posle decembra), treba ploviti severnom stranom južnog arhipelaga i tako ostati izvan uticaja uragana koji duvaju u indijskom okeanu. Na severnoj strani ima dovoljno odličnih sidrišta na dan plovidbe jedan od drugih“. Kao i uvek, ispostavilo se da pravu informaciju dobiješ tek kad stigneš na lice mesta.
Nemojte pogrešno razumeti, ne kažemo da jedino mi znamo da jedrimo, nego informacije za peljare skupljaju ljudi koji ne mogu biti na sto strana odjednom. Drugo, perspektiva strašno zavisi odakle je taj koji piše. Tako na primer, za Amerikanca je svuda hrana skupa, jer je hrana u Americi među najjeftinijim na svetu, da ne govorimo o nautičkoj opremi. Sa druge strane će vam reći da je našao odličnog i jeftinog majstora za samo $40 na sat. Peljare za Indoneziju su uglavnom pisali Australijanci, a oni dolaze iz zemlje čuda sa perspektivom čarobnjaka iz Oza. Njihova perspektiva jednostavno nije primenjiva na naš srpski mentalitet. Čak ni za Srbe svetske putnike.
90% ljudi koji plove Indonezijom, idu organizovano, sa „Sail Indonesia“, ili nekim drugim relijem koji organizuju Australijanci i to samo isključivo u suvoj sezoni. Veći deo jedrilica na putu oko sveta tretiraju Indoneziju kao otvoreni okean. Ako negde stanu to je isključivo u Baliju.
Pa šta se ispostavilo. Za sezonu Severozapadnih monsuna za Indoneziju jednostavno nema informacija. Činjenica je da ima mirnih dana ili dana kad duva NNW, ali su sva poznata sidrišta otvorena na Sever, a većina otvorena i na Zapad. Na južnu stranu ostrva ne smemo, jer nas tamo može dokačiti uragan. Ne možemo da koristimo karte da pronađemo alternativna sidrišta jer su karte neprecizne, većina su pomerene nekih 200-400 metara na jugo-zapad. Dubine uz obalu su odokativne, grube (često merene u prošlom veku sa olovnim tegom i kanapom, a upisane u Fatomima...), retko na pravom mestu.
Pa šta onda. Gledamo na Google Earthu obalu, metar po metar i pronalazimo nekoliko uvala koje bi mogle poslužiti kao sidrište zaštićeno od zapadnog vetra. Samo dva sidrišta pronalazimo koja nam pružaju zaštitu od severozapada. Povrh svega, posmatramo prognoze, koje se menjaju i u toku dana. Jutarnja prognoza predviđa 5-6 mirnih dana, a poslepodnevna prognoza predviđa verove od 20-25 čvorova sa udarima do 33 (naravno sa pogrešne strane to jest sa zapada), a mi želimo ka Baliju koji je tačno na zapadu.
Matijas potvrđuje naše zaključke. “U Indoneziji se zna da prognoze ne važe za vreme kišne sezone“. I dodaje “Početkom januara obično dolaze veliki vetrovi. Tada duvaju 10 - 15 dana zapadni vetrovi sa udarima do 40 čvorova i više. Lučki kapetan tada nikome ne izdaje dozvolu za izlazak iz zaliva. Ribari, a bogami i poveliki teretni brodovi, se onda sidre na drugoj - zapadnoj strani zaliva gde ima malo više zaštite i bar nema talasa. Uz to, sa druge strane nema opasnosti da na vas naleti neki od velikih brodova ako im sidro popusti pod udarima vetra - kaže Matijas, pokazujući rukom na dve olupine nasukane na greben.
Gledamo onda rute prema severnom arhipelagu. Tamo bi mogli da krenemo. Ta ostrva su bliže Ekvatoru, daljle su od uraganske zone, blaži su vetrovi, ali nekako za sada, svi vetrovi duvaju prema Yandemi. Sa zapada duvaju zapadni vetrovi, a sa severa severni. Jedina opcija za plovidbu nam je nazad prema Tores Strejtu, ili ka Papui.
Ne bi valjalo da budemo u nekom od tih poluotvorenih sidrišta kad zaduvaju ti veliki vetrovi. Još manje bi voleli da tražimo parče plićaka tik uz greben po jakom vetru. Obrni okreni, baš nam je lepo ovde u Saumlakiju.
Pošto poslednjih 10tak dana duva sa zapada, sa udarima do 35 čvorova, prešli smo i mi na zapadnu stranu zaliva sa ribarima. Usidreni smo na 20m dubine. Izručili smo sav lanac sa sidrom, drugo sidro u rezervi je spremno da se spusti ako krenemo da oremo. Dole je pesak i blato pa dobro drži.
Problem je samo što smo sada od grada daleko skoro 2 milje, ka gradu sa dingijem OK, a za nazad igranka bez prestanka, tako da smo od kada smo na zapadnoj ne idemo u grad.
Čitamo, slušamo muziku, gledamo filmove, pokušavamo da provalimo prognoze i smišljamo šta ćemo da kuvamo (izmedju sitnih popravki).
Selamat tinggal i sampaj džupma
(dobar život i doviđenja)
Neli i Neša
SY BAŠJAKO
11. feb 2013.